Како су се измириле породице Принцип и Хабзбург вијек након атентата

 Ја, пјесник Гаврило Миле Принцип, потомак славног јунака Гаврила Принципа, и госпођа Милона Вон Хабзбург, потомак престолонасљедника аустро-угарске круне Франца Фердинанда, стајали смо раме уз раме, са осмијехом на лицима и руком у руци.

Телефон звони…

Не престаје, као југ кад упре у планину. Нестаје чаролија поред камина, док сједим и пијем каву, прву јутарњу.

Хтио сам бити сам са собом. Не устајем са клупе, не да се. Уживам уз каву и мир у сред шуме и љепоте зване Зеленковац. Једне од оаза у коју се увијек враћам да напуним батерије за нове изазове.Звоно не прекида. Као воз кад кочи у станици. Пара уши звоно телефона. Већ ми бруји у глави.
Да ли да гађам апарат на симсу прозора, машом којом цртам линије у пепелу у камину.

Жао ми телефона. Има историјски значај за ово мјесто,а изгледа као да га је лично Александар Бел направио.

„Молим“, превалих преко усана.
„Могу ли добити Гаврила Милу Принципа?“
„Не можете, то нико не може“, одговорих. „Можете само да га чујете.“
Чух како се насмија.
„Извињавам се ако сметам, хтио бих да вас нешто упитам или замолим?“
„Кажите.““Ја сам главни уредник „Вечерњег Листа“ за БиХ. У Мостару имамо манифестацију под називом `Вечерњаков печат` и жељели би, ако вам не представља проблем, да дођете у Мостар и будете наш гост као пјесник.“
Остадох, на тренутак само, без текста.
„Господине уредниче, знате ли ви са ким причате?“
„Знам“, одговори.“Ја сам објавио четири књиге поезије које говоре о ратном страдању мог народа, а поготово у овом задњем ужасном рату, који ником није добра донио. Бојите ли се за сигурност, не моју него своју?“
Он се насмија.

„Не брините за моју, а ни своју сигурност, само ви дођите.“
„Господине уредниче, мој долазак кошта толико и толико“, лупих цифру од које и мени зазуја у глави, желећи да га се ријешим.
„Пристајем“, кратко одговори.
Овај мора да је луд, пролази ми кроз главу.
„У реду“, рекох. „Кад треба да дођем?“
„Вечерас.“
„Знате ли ви гдје сам ја?“
„Не“, одговори, „али нема везе, само реците.“

„Ја сам на Зеленковцу, у једној брвнари на почетку шуме, на крају свијета. Одавде има само један мали коловоз даље у планину, до мјесног гробља, а даље – по избору. Имају два пута па како одреди Свемогући.“
Насмија се мислећи да се шалим.

„Шаљем ауто. Даћу возачу ваш број, а ви га наводите да не залута. Вечерас у 20 часова морате бити у хали „Дома Стјепана Косаче“.
Шта ћу, пристадох,знао сам да прије пута морам отићи у Грахово, по књиге, јер куд без поезије у госте.
Два пута ме возач контактирао док у неко доба бану на Зеленковац црни Ауди А8. Застаде ми дах, важност мог одласка у Мостар изгледа нема алтернативу.

Упознах крупног пријатног момка, упола млађег од мене. Позвах га на каву,он љубазно одби и рече: „Морамо ићи што прије, тамо пада снијег, а у мене су лоше гуме.“
Прекрстих се и сједох у ауто, а паде ми на памет Бора Чорба и пјесма „Црни мерцедес“.
Он не вози, он лети, знојим се иако сам давно превазишао све страхове.
Стижемо у Грахово, пресвлачим гардеробу, узимам књиге и настављамо.
Успут ми је возач испричао како је чуо да ме је за ово гостовање предложила предсједница Владе Републике Српске.
То ме је, искрено, зачудило јер нисмо се лично познавали.

Стижемо само десет минута прије осам пред хотел „Еро“ и само толико имам времена да се спремим за „поезију“
Излазим из хотелске собе. Испред врата стоји телохранитељ. Претрнух, јел` могуће да је ово толико опасно кад ме чувају. У том трену отварају се врата од сусједне собе и излази госпођа предсједница.

Питам је зашто је баш мене предложила.
„Послије ћемо о том сад журимо“, кратко одговара.
Испред Дома затичем зачуђујуће много људи.
Улазим у салу гдје ми показују столицу на којој пише моје име.

Поред сједе Јуре Беванда, Жељка Цвијановић, Драган Човић, Иван Додиг, Горан Каран, Халид Бешлић, Владимир Божовић… Сала је пуна, препуна.

„Господине Принцип идите до степеница за бину, јер сте ви први, ево програм већ почиње.“
Пролазим кроз шпалир ликова и прилазим столу на ком људи распоређују повеље и минијатурне скулптуре.
Дају ми скулптуру и повељу.
„Идите на бину најављују вас да предате награду.“
„Коме, какву награду?“
„Видјећете горе. Оставите ваше књиге овдје.“
„Па треба да читам поезију“, изненађено кажем.
„По програму само додјељујете награду“, показује руком према бини.
„За награду за хуманитарни рад за ову годину номиниране су три особе“, чује се глас водитеља. „А награду добитнику ће додијелити пјесник Гаврило Принцип.“
Већ сам на бини,по мало збуњен, десетине камера уперено у мене.

Прилазим говорници.

„Једна мала дигресија. Нисам ја Гаврило Принцип, моје име је Гаврило Миле Принцип. Ово говорим из разлога што има још Гаврила Принципа, па да не буде како су они били ту гдје сам ја сада. Изненађен сам и збуњен јер сам позван да говорим поезију, а не да додјељујем награду. Но, кад је већ тако зацртано да додијелим онда награду томе ко је заслужио.“
Отварам повељу, читам име и кажем:„Извињавам се, не њему, него њој. Милона Вон Хабзбург“, гласно изговарам.

Из трећег реда устаје крупнија госпођа и креће ка бини. Проструји ми тад кроз главу – па она је од Фердинандових.
Неформално обучена, са огромним шалом око врата, прилази и ја јој најприје пружам статуу, а затим повељу.

Стали смо једно поред другог. Блицеви су сијевали са свих страна, а она ми је, онако преко рамена рекла, на лошем српском језику:„Изгледа да смо обоје изманипулисани“.
Само сам слегао раменима.

Пошли смо са бине. Џентлменски сам јој пружио руку да безбједно сиђе низ степенице.
Касније, на вечери, сви су били око мене и сликали се као са бијелим медвједом.
Прилази ми новинар. „Господине Принцип, евидентно је да сте ви били звијезда вечери поред свих реномираних гостију?“

„Немојте ме, молим вас, проглашавати звијездом вечери. Како ја могу бити када је ту Халид Бешлић. Наљутиће се човјек.“

Насмијао и се репортер, као и они који су стајали поред мене, у Мостару граду, датума неког кога се и не сјећам. Ја, пјесник Гаврило Миле Принцип, потомак славног јунака Гаврила Принципа, и госпођа Милона Вон Хабзбург, потомак престолонасљедника аустро-угарске круне Франца Фердинанда, стајали смо раме уз раме, са осмијехом на лицима и руком у руци.

Ујутро су све новине Европе и бивше нам државе објавиле о помирењу наших породица, након сто година од историјског атентата у Сарајеву.

Са Милоном сам и данас пријатељ.
Рекла је да ће помоћи мом и Гавриловом Грахову.
Већ увелико ради на томе.
Гаврило Миле Принцип.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: