„Извиђање борбом“ код Херсона: НАТО у Украјини тестира нову тактику

Аутор: Игор Моисеев

Сада, испод Херсона свакодневно се убацују у бој батаљонске тактичке групе (БТГ) украјинске војске, које немилосрдно уништавају.

У петак се сазнало да су руске десантне снаге уништиле батаљон Оружаних снага Украјине, онеспособиле тенкове допремљене Кијеву из Словеније и Северне Македоније. Ради се о совјетским тенковима Т-72.

Ипак, украјински (тачније НАТО) генерали не мењају своју самоубилачку тактику. Шта је разлог?

„Не могу да разумем њихове акције са војне тачке гледишта“, признаје посланик Државне думе генерал-потпуковник Андреј Гурулев. – Па данас су опет покушали, али са малим снагама. Из неког разлога убацају у борбу само један батаљон. Уништавамо га. А онда долази следећи. Губи се принцип концентрације главних снага…”.

Извиђање борбом. Историја питања

Теоријски, ово би се могло назвати „извиђањем“ борбом или испитивањем одбране непријатеља. Али постоји једно „али“. Тачније, два.

Прво. Да, ова врста стицања података је коришћена у Великом отаџбинском рату. При чему се то радило не из доброг живота. Зато што је то било чисто самоубиство. Призвати ватру на себе са малим шансама да преживите – још увек је некаква перспектива. А оци-команданти су се одлучили на овај суперризичан корак у крајњој нужди – када пуковска (или батаљонска) обавештајна служба из неког разлога није могла (или једноставно није имала времена) да изврши дубинско извиђање или зароби живи језик.

За дубље извиђање, борци треба да пређу линију додира и прођу кроз позадину непријатеља. Ово временски није задатак за један дан. Чак и „језик“ који треба да се зароби за један дан можда неће успети. Можда ће пар ноћи морати да леже у заседи – док се неки неопрезни војник из неке потребе не помери у жбуње предалеко од рова, земунице, митраљеског гнезда или упоришта.

Како је то било? Сео јединице се убаци на отворено поље и брзо се окопа. Напред је непријатељ. Мора бити нападнут данас или сутра. Нема ваздушног извиђања. Нема ни искусних извиђача. Због тога се извиђање борбом организује ноћу. И регрутују само добровољци. Нису сви спремни да умру.

Друго. Извиђање борбом се увек вршило у мањим групама. До снаге вода. Или чак одељења. Такви извиђачи су сматрани потенцијалним бомбашима самоубицама, а команданти нису били вољни да повећавају њихов број.

А код Херсона Оружане снаге Украјине бацају у борбу читаве батаљонско-тактичке групе. Односно, потпуно попуњени моторизовани батаљони, ојачан тенковском и инжињеријско-минерском групом.

Треће. Приликом извиђања борбом потребно је прикривено и што ближе се приближити непријатељу. А каква прикривеност може да се деси када се моторизовани стрељачки батаљон са тенковима креће кроз степу? Први хеликоптер ће их сликати, као у излогу. Пронаћи толику масу људи са таквим комплетом опреме је за ред величине лакше од групе извиђача који „тихујуе“ и „шуњају се“ кроз шуме, гудуре и жбуње. Међутим, технологији је потребан глатки пут за мање-више оперативно маневрисање. То је најпожељније. Да и тенкови неће моћи да се пробију кроз шуму.

И уопште – после Другог рата извиђање борбом није коришћено практично нигде, ни од кога и никада. Ово се сматрало анахронизмом. Међутим, сада се ова пракса изненада појавила у близини Херсона. Зашто?

Нова тактика Американаца. Специјално за Оружане снаге Украјине

Оно што се сада дешава у близини Херсона (и оно што изазива легитимну збуњеност генерала Гурулева) – то није извиђање борбом. Иако веома личи на њу. Ово је нова тактика америчких ментора – „Пунцхинг тхе оффенсиве цорридоре“ (пробијање офанзивног коридора). И развијен је посебно за војску Оружаних снага Украјине.

Његово значење је да, проналазећи слабу тачку у одбрани савезничких снага уз помоћ хеликоптера, директним нападом снага БТГ и тенкова ноћу пробију одбрану и створени коридор у који ће главни оклопни корпус јурнути, а који чека на крилима на извесној удаљености од фронта. А да коридор не би био разбијен са бока, минери придати батаљону минирају га с десне и леве стране.

Ако напад не успе, БТГ се, у теорији, брзо повлачи, напуштајући и уништавајући опрему и спашавајући особље. А онда – треба потражити друго место.

Таква офанзива се, наравно, радикално разликује од „офанзиве“ на Купјанск и Балаклеју.

Тамо је одбрана била „танка црвена линија”. А између отпорних тачака – откривена празнина. Лаки оклопни шахид-мобили (грађански аутомобили на које се монтира топ или митраљез и које самоубилачки улеће на положај противничке стране- прим. прев.) улетели су у ове празнине, опкољавали војнике у отпорној тачки, засипали их ватром и терали их на повлачење.

Ако није било могуће решити проблем са „стрелцем“, употребљавала се артиљеријска ватра. Оружане снаге Украјине то раде веома брзо – за три до четири минута. Затим тенкови долазе до отпорне тачке и гађају је директном ватром. Савремени тенк са 10-15 граната „разбија“ петоспратницу. Можете да претпоставите шта ће урадити са отпорном тачком.

Оваква тактика дала је резултате на „растегнутој“ (више од хиљаду километара) линији фронта и где постоје огромне територијалне празнине између отпорних тачака.

Код Херсона ситуација је у принципу другачија. Линија фронта се смањила на 70-80 километара. Ниједан шахид-мобил не може да се пробије. Њих покривају „преко две стотине“ – комада артиљерије или тенкове. Да, и специјалци са противтенковским системима не спавају. Зато се иде у напад са батаљонима.

Уска места продора батаљона

Међутим, у овим нападима постоје два уска, крива и крвава места.

Први. У планирању ових напада уопште се не разматра опција организованог повлачења. Према борбеним прописима, то је обавезно у оперативно-тактичким нападима. Наравно, то се може објаснити чињеницом да су Оружане снаге Украјине „краљеви“ стратешке одбране.

Тактички, никада нису успели да се одбране – чак ни у урбаним условима. У Мариупољу су брзо отерани у катакомбе. „Шлаг на торту“ ове операције било је заузимање кључне деветоспратнице, са чијег крова је био видљив цео град, од стране бораца Вагнерове групе и Доњецке милиције. Одатле нису могли да нокаутирају наше борце. Била је то таква „Павловљева кућа“ мариупољског епа. Или „кућа Пригожина-Ходаковског“, како је називају сами борци.

Други „криви“ моменат је одсуство достојне ударне снаге у задњем делу БТГ-а у лицу три или четири механизована корпуса. Ово упркос чињеници да су у Украјину већ стигла четири механизована корпуса обучена у Енглеској, Америци, Немачкој и Пољској. Зашто нису на „крилима“ БТГ? Зашто нису спремни да се на плећима ударних батаљона пробију у пресеку „пробијајућих” коридора?

Пођимо редом.

Прво. Недостатак повлачења током „удара” није мана америчке тактике. То је фундаментални став према украјинским војницима. Наравно, и Украјинцима уопште – као потрошном материјалу. Уккрајинаца треба да што више погине на овом попришту. Јер они су, пре свега, Словени. Ово је већ пресуда, а друго, они се данас боре на страни Американаца. А сутра се свашта може догодити. И Чечени су се не тако давно борили до смрти са руском војском. А данас, раме уз раме са милицијама, ратују и против Украјинаца и против плаћеника.

Иначе, управо су Чечени први ухватили и уништили групу америчких и пољских „војника среће“ код Мариупоља.

А где је гаранција да Украјинци сутра неће угледати светлост и да неће кренути својим путем? А зар неће стати раме уз раме са Русима против „западних партнера“? Да, и Херсон и Запорожје су све јасније показали где ће. Чим Руси оду негде, мештани стају у ред за руске пасоше. Шта ако им се сутра придруже Оружане снаге Украјине? Дакле, Амери Украјинаца бацају продор, као суво грање у ватру.

Друго. Зашто ударна снага Оружаних снага Украјине не може да се концентрише иза леђа бомбаша самоубица из БТГ-а како би се уклинила у пробијени коридор?

Постоји и неколико разлога. Први је чисто технолошки. Чини се да су три бригаде Оружаних снага Украјине концентрисане на полигонима Лавов, али опрема за њих није стигла. Чекају. Ићи у борбу без опреме значи постати жива мета руске артиљерије.

Други разлог је тај што се Оружане снаге Украјине једноставно плаше да се концентришу на одређеном месту у близини извођења борбених дејстава. Изнад њих, као Дамоклов мач, виси ефекат полигона Јаворовски и Николајевске касарне.

Тада су стотине плаћеника из Пољске и падобранаца 79. десантно-јуришне бригаде погинуле под рушевинама својих касарни, а да нису стигле да се укључе у битку. А свеже обучени официри Оружаних снага Украјине не желе да понове оно што су већ урадили. И зато желе да се укључе у битку право са точкова. Очекују да ће самоубице из БТГ-а још издржати два-три дана, а за то време ће као на крилима летети до Николајева. А одатле – са платформе и у бој.

Трећи разлог лежи у области војне психологије. Поред „Николајевског ефекта“, притисак на њих врши и „Мариупољски ефекат“.

Оружане снаге Украјине добро знају каква их судбина чека код Херсона. Овде су наше савезничке трупе већ успеле да изграде одбрану по дубини. Војници су одлучни да окупаторима дају страшну битку за руски град Херсон. А Оружане снаге Украјине, заједно са бандеровцима, страхују да ће браниоци града свој живот претворити у најгору верзију пакла, у непрестану жестоку битку, у вечну борбу за живот, у крваву смрт међу спаљеним циглама. Биће то, у најбољем случају, други Мариупољ, у најгорем, понављање Стаљинграда. Свакако у овој бескрајној ноћној мори „неће преживети сви“.

И војници „прекоокеанских бригада” почели су полако да беже. Ко – у Пољску, ко – у Мађарску, ко – у Румунију, ко – у далеке карпатске салаше, код рођака, браће и кумова.

С руског превео Зоран Милошевић, за портал наука и култура

Извор: https://svpressa.ru/war21/article/349875/

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: