Ја, кандидат?

Јуче, рано ујутру (рецимо, око седам и петнаест), огласи се звоно на вратима, од шпорета на коме се кувала (обична) кафа, скочим и бечнем кроз шпијунку, кад тамо, главом и брадом и трупом и наочарима, дојучерашњи старјешина улаза, Страшимир Итд., отворим и питам шта треба, он љубазно одговара: Да ли бисте, у догледно вријеме, размотрили предлог моје супруге и моје маленкости, и кандидовали се за новог старјешину нашег велеугледног улаза А1, јер мени, знате, истекао други мандат а на трећи немам права (и, како дознајем, Макрон у Француском Парламенту поручио да политичари убудуће више неће моћи запошљавати своје ближње и рођаке, тетке, ујне, пашенога а нарочито не сестрића, и нисам сигуран односили се то и на нас који сигурним кораком газимо евроатланским стазама…), поручују они из градске управе.

Гледам га за тренутак. Јесте, то је дојучерашњи старјешина Страшимир Итд. Размишљам о предлогу, одлазим до шпорета да закувам кафу. Размишљам и даље: сриједа ујутру, старјешина, Страшимир, кандидатура, чему све то ког ђавола?! Одговарам: зар ја? Страшимир: Па ви сте угледан станар (тј., подстанар), године гарантују да се зрео човјек, уз то поштујете све обавезе овог улаза – не дижете буку ниокочега од 12 до 17h, уредно плаћате комуналије, а за последње прошлогодишње кречење улаза приложили сте пуних четранаест евра, што је гест за примјер.

Тајац.

Зашто не 1): јебаји га сад, нисам посвећеник као Вучић, ни млад као Бечић, ни тип прикривеног легалисте као Криптокапић Ранко.

Зашто да 2): без посла сам и улудо чамим на биро, а као старјешина сваког првог у мјесецу искеширали би ми 25 евра за поштено одрађен посао; у улазу би ме на степеништу ословљавали са господине; углед у малочланој фамилији (животарим са псом Џекијем) знатно би порастао, јер више не бих био тек трећеразредно, скроз-наскроз анонимно пискарало; уз то, власт увијек већ има боље (с разлогом) могућности.

Кад М. Милачићу није дуса енд црњак и смор да се преко фејса самопредлаже за предсједничког кандидата (квалитети: млад, начитан, предузимљив, опозиционар, европејац, црногорац, антинатовац, субверзивац, традиционалист…), кад то сасвим изгледа приличи екс фудбалњињу и оном који је до јуче иза зграде на склепаном, дивљем игралишту пикао лопту (дакле, Бечићу), и кад се у тој улози још лежерно и комотно препознаје пензионисани тенисер у распуштеној новоцрногорској дипломатији (да, гос’н Лечић), зашто не би и ја прихватио понуду, рекао велико ДА!, засукао рукаве, и од понедељка ступио на нову дужност првог човјека улаза А1… Кад се свако прихвата свакакве кандидатуре, за љубавника и рехабилитиваног љубавника, еј, па и ја сам рођен ти да будем старјешина улаза!

Мој број је 1, заокружите за походе у нове побједе!

(Слобода за Чађа!)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: