Ја, примитивни шовиниста

Пише: Емило Лабудовић

Нема, кажу, залуднијег посла него глувоме шапутати и ћоравом намигивати. Међу те залудне послове би се, без изузетка, могло сврстати и свако иоле разумско вредновање, а тек реаговање на ставове и изјаве појединаца који, ој, жалости, „обнашају“ високе функције у оном дијелу политичке сцене Црне Горе на коју су се, као у великој нужди, шћућурили остаци некадашње власти. У свом очајању, свјесни да „њихиво бијаше“, не презају ни од најодурнијих и елементарној логици апсолутно страних изјава.

Да је патолошка мржња те групације, нарочито њених „виђенијих“ појединаца, према свему српском како у Црној Гори тако и у окружењу у фази шизофреног манитања више није ни новост ни изненађење. То често иде до мјере да човјек просто не зна да ли да се увриједи или насмије. А, најчешће, њихово млатињање изазива само нагон на повраћање.

Недавна изјава Андрије Мандића да би, сходно очекиваним резултатима нетом обављеног пописа, коришћење српског језика као средства комуникације у натполовичној већини грађана Црне Горе требало уставно верификовати статусом „службеног“, опет је анимирала егзорцисте у белведерској братији. Али, умјесто цивилизованог и назовиграђанског дијалога, у држави која је, наводно, на прагу уласка у ЕУ, опет су, у недостатку аргумената, потегнуте најгнусније увреде.

Очекивано, рекох, јер су приземност и вулгарност одавно постали последња одбрана неодбрањивог. Али, оно што је не толико изненађујуће колико је разочаравајуће јесте чињеница да те бласфемије најчешће стижу са адреса и од појединаца које академска титула обавезује макар на елементарну грађанску пристојност. Да буде још горе, међу тим квазиакадемцима којима више приличи шатровачка и уличарска „академија“ од катедри на којима су, маниром који је код нас на селу давно крштен појмом о којем сам већ писао (и био хорски анатемисан) посебно се истичу двије, само по полу, госпође.

Једна је већ склизнула са политичке сцене а друга се, са позиције потпредсједнице партије, још увијек тоциља њоме. Образована до највишег степена звања на чистом српском језику, не штеди свој рачвасти језик у одбрани скаламерије којом се некакав језички „зналац“, Чиргић“, уз „подршку“, гле чуда, експерата из Загреба, наругао језику Његоша, Риста Ратковића, Лалића, Костића, Пекића, Ранка Јововића… Осувши паљбу по Мандићевој изјави, госпођа (ово је само условна, грађанска али не и вриједносна „титула“) у народу позната као „капица“, превазишла је саму себе. Јер, не само што је покушала да наружи Андријин став, већ је све оне који га слиједе и дијеле његова размишљања, сврстала међу „примитивце и шовинисте“, сметнувши с ума (???) да међу њима има и оних пред чијим би интелектом и знањем, да образа има, морала да скине капу.

Ни најмање се, као неко ко са Андријом дијели не само политичке већ и људске и етичке вриједности, не осјећам увријеђеним овом њеном изјавом. Напротив. Нема блага за које бих свој „примитивизам и шовинизам“ мијењао за „европејство“ поменуте (опет условно)госпиђе. Али, ако је то манир који ће нас довести у Европу, ни за корак не бих мрднуо са Балкана и од она два темељна постулата о чојству и јунаштву Марка Миљанова.

А за претходно поменуту, условно речено, госпођу имам само једну напомену: да би се било госпођа европског формата није довољно само имати капу. Мора се нешто имати и под капом!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: