Ја сам Србин из Црне Горе – Милован Бојић у „Српском свијету“

Горње Липово, село неких 11 километара удаљено од Колашина, где се у сељачкој породици родио професор Бојић, некако је одредило животни пут овога лекара и хуманисте. Бојић каже да га је свакодневно пешачење тих једанаест километара, у једном и другом правцу, учинило да надвлада све страхове. Храброст је нешто што је обележило животни пут Др Бојића. Дало му снагу да увек буде први испред свих. И у раду и у идејама и у реализацији истих. Истиче да је био најбољи ђак у генерацијама ученика. Било је то време када се градила пруга Београд – Бар, сећа се професор, када је школи “Браћа Селић” књижевник Булатовић поклонио библиотеку, а он добио задатак да је постави. Читајући Андрића, Чехова и многе друге, каже да је спознао шта је живот, шта је образ.

За покој душе својим родитељима је изградио, уз благослов митрополита Амфилохија, цркву у селу Горње Липово, био је ктитор још једне, и како каже “ако Бог да, изградиће и трећу цркву”. Бојић истиче да је био тежак пут враћати народ у цркву у Црној Гори после дуге комунистичке идеолошке покривености целог тог простора. “Ја сам дете рођен 1955. године и комунизам тог времена је узимао великог маха“. Илуструје то радио преносима фудбалских утакмица и речима репортера: “Ево се јављам са стадиона под Горицом где се окупило 300 души и Блажо Јовановић“. Идеолошке деобе назива трагичним, јер је и у својој породици имао поделу на оне који су припадали том покрету, пола том, а пола овом другом. Са поносом истиче да га је крстио Амфилохије, и наглашава да враћање Христу и том “боголиком“ што имамо у себи је враћање правим путевима опстајања, трајања, образовања, битисања, “јер нема бољег пута до Христовог Јеванђеља и нема бољег начина да сузбијемо оно што не ваља у нама, него да умемо да опростимо, да умемо да се покајемо. Нема бољег добра него учинити чврсту одлуку да се сузбије зло. Не смемо да гајимо љубав према мржњи“- наглашава доктор Бојић.

Имао је сусрете и са патријархом Павлом, који му је једном приликом, након разговора, рекао: “гледајте да сачувате тог човека у себи”. А професор Бојић, без обзира на околности у којима је деловао, успео је да сачува тог “човека“ пролазећи кроз разна искушења. Јер је стално за корак био испред свог времена, а ако се истичете, каже Бојић, “онда сте на удару-  Успешност нико не прашта, већ удара још жешће“, подсећа професор, и илуструје то примером из 2.000 године и запошљавањем 1.000 лекара. Сви у Влади су гласали против тог предлога, а он је успео да “озакони“ своју иницијативу и запосли свршене медицинаре, које су назвали “Бојићеве бебе“, и то без сагласности Владе. Било како било, на тај начин је здравство Србије преживело до данашњих дана, постижући резултате на којима многи завиде. Још један доказ његове упорности је “Хјустон у Београду“. Мало је знано да је Институт за кардиоваскулане болести све донедавно радио као бесправни објекат, а тако је и изграђен. Бесправна изграђена болница у којој је здравствено збринуто 120.000 људи, спашено исто толико живота. И када је завршена, тадашњи председник је требао да је свечано отвори, али се од тога одустало, јер “не иде да председник отвара бесправо изграђене објекте“ – присећа се Милован Бојић. Не треба занемарити чињеницу да је Бојић на месту министра здравља провео “пуних 50 дана“. У времену највеће кризе и ембарга, 1995.године, професор је одлучио да крене у програм трансплатације, срца, јетре и других органа, шокирајући све. Од својих колега до званичника. Тако га је проф. Др. Исидор Папо, “поклопио“ речима да се то није радило ни у Титово доба, а камоли сада под санкцијама. Он се није обазирао, хирурзи су се вежбали на свињама, које му је обезбедио Бошко Перошевић, 300 комада. Добар део тих свиња завршио је на ражњу ресторана “Рад“.

Учење је финиширано боравком хируршких екипа у Хамбургу и Пицбургу. На 2.000 операцију је позвао доктора Кулија из Хјустона, који је “алфа и омега“ светске кардиологије. Његови утисци о Институти су били феноменални, па је поклонио бронзану плочу са његовим ликом на којој је писало да “је Дедиње врховни институт који под руководством др Бојића  има загарантовану будућност“.

Петоктобарске промене, поред смењивања и кривичних пријава и тужби, донеле су и скидање плоче како би је претопили. Када се вратио након 17. година на место првог човека института, из ливнице су донели плочу, а на зграду су је вратили они који су је и скинули. Бојић каже, “мало више “ него пре. И никоме се није светио, и ако је код колега било страха. И сада на Дедињу раде лекари који су писали кривичне пријаве против њега. “Ишао сам брже од свог времена, и то је коштало, али никада на штету другога“, доследан је доктор Бојић у својим животним принципима. Увек се трудио да на Институту буде нешто ново, а најновије је да ће, како очекује, у јуну бити отворено Дедиње 2, где ће на готово 14.000 метара квадратних бити најсавременији кабинети и операционе сале,и све што је потребно најелитнијем здравственом објекту из те делатности, наравно, тврди Бојић са “свемирском опремом“. Своје учешће у политичком животу дефинише речима да власт бира најбоље. Али напомиње да му власт није дала ни 1.000 запослених лекара, ни Институт.

После 5.октобра тужили су га, поред осталог, и што је својим докторима обезбедио станове. Отворено је против НАТО агресије. Један је од оснивача СПС-а, није хтео у ЈУЛ, али га је Милошевић ставио пред свршен чин. За приближавање радикалима каже да су они у том времену били једини прави заштитници српства. Препричава пут у Бањалуку, у времену када је Никола Поплашен изабран за председника Српске, са Војиславом Шешељем, и однос међународних мировних снага према шефу радикала. Уз пуну ратну опрему и у пратњи хеликоптера, испратили су их у Србију. Пре тога, на Шешељев предлог, су застали да поједу бурек. Бојић каже да се око тог бурека толико дигло и хеликоптера и међународне војне силе, да “замало рат не изби због бурека“. И о Милошевићу и Шешељу бринуо је у Хагу. Милошевић који је боловао од хипертензије и ангине пекторис, добијао је лек у Хагу који је поништавао дејство његових лекова. Милошевић му је послао налазе, који су потврдили ту чињеницу, а који су стигли дан после његове смрти. Нешто слично је покушано и са Шешељем. Годину дана се чекало на специјалистичке прегледе да би му се потврдио рак на дебелом цреву, који је метастазирао на јетру, и тек тада су му дозволили да се лечи у Србији. За Миру Марковић и Слободана Милошевића, тврди да су имали специфичан однос, да је то била права љубав, љубав из школских дана. За Александра Вучића каже да маестрално води спољну политику земље, да је Србија уважена у свету и код Немачке и Француске, као и у Руској Федерацији и Кини.

Закључује да у томе има доста личног односа Вучића са лидерима земаља, а све се види у време короне и набавке вакцина. Сматра да је улагањем у здравство, последњих година, направљен корак од“ 7 миља “, и да очекује значајнија улагања у људе. Пре пандемије Институт Дедиње је бројем и квалитетом интервенција био испред водећих клиника Немачке, Француске, Италије. Литије у Црној Гори назива буђењем народа, а за себе каже: “ја сам Србин из Црне Горе“! Сви из његове куће, њих петоро, било је на Мојковцу штитећи оступницу српској војсци. Чин Ђукановића да “удари на светиње“, назива сулудим. Диви се народу и црквеним великодостојницима на величанственим литијама. Отварањем Дедиња 2 очекује да ће постати Национални институт за срце и кардиоваскуларни систем, истиче директор Института за кардиоваскуларне болести Дедиње, професор Др Милован Бојић.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: