Ја се ками, бијах, понадао

Пише: Јован Лакићевић

За почетак ове приче користим стих из једне епске народне пјесме ( Три сердара) : „Ја се, ками, бијах понадао, …“ Ријеч је, дакле, о залудном наду!
У питању је синтагма која се може односити на многе појаве и збивања у савременој Црној Шуми.
У овом случају она се односи на повратак завјетне Његошеве Ловћенске капеле на митску планину надомак Цетиња.
Када је изабран најновији предсједник ЦГ, по презимену Милатовић, на ту значајну функцију, помислио сам, на час, да је у питању Божја воља. И да ће млађани Јаков колико- толико поправити оно што је својевремено, (1 972.) његов близак рођак Вељко, по изричитој Брозовој жељи, или, тачније, наредби урадио – срушио Његошеву капелу!
Причао ми је, злосрећни Вељко, који је послије рата ликвидирао Крста Зрновог Поповића, и који се, доцније, веома дружио са алкохолом, да га је једне ноћи Броз пробудио у три сата, с питањем: “Је ли. бога ти, Милатовићу, до кад ћете ви, Црногорци, држати ону капелицу на Ловћену и кад ће почети изградња Маузолеја?“
Вељко се тренутно курталисао свих својих обавеза у Београду и истог часа спучио пут Црне Горе! Остало је мање-више познато.
Очекивао сам (не знам само због чега?) да ће један од првих потеза новог предсједника бити – повратак Његошеве капеле са Иванових корита на првобитно, завјетно боравиште. Прошли су мјесеци, а ваљда ће и година, али нијесам чуо да је православни вјерник Јаков то икад споменуо!
Џаба је што су Митрополит Јоаникије и други црквени великодостојници више пута помињали предсмртну, последњу жељу Митрополита Амфилохија, везану за повратак Капеле на Ловћен. У врху државе, Црне Шуме, тога се нико и не сјећа!
А творац „Спске библије“ и даље, не могу рећи почива, него остаје заробљен и чами у фараонском самару без краста (!) који је, одвајкада требало да послужи – расрбљавању Црне Горе! И послужио је!
Тако је и последња Његошева жеља, везана за његову сахрану у завјетној капели, остала – неиспуњена!Башкао и она, скорија, неумрлог Митрополита Амфилохија!
Имам утисак да још увијек траје извјесна бојазан од својевремено најављених „комитских патрола“, чији су (идејни) творци били извјесни, већ заборављени Рањо и „академик“ још из доба проклетог цара Дуклијана са занатском средњом школом , Јеврем…
Е, ту долазимо и до данашњег Цетиња, о коме сам потрошио неколико реченица у последњем тексту на Порталу, из кога је требало да се регрутују „комити“, који „ни по коју цијену неће дозволити повратак Капеле на Ловћен“!
Када се стекну услови, односно када ускоро Његошеви сународници буду на власти у Црној Гори, видим највећу мобу која је икад, игдје одржана, (можда, једино, при градњи Манастира Мораче, када је специјални камен за градњу, по систему „рука-руци“, стигао из Тушине, до Светигоре)! Дакле , мобу састављену од истинских православних вјерника, која ће блокове Капеле са Иванових корита вратити Ловћену!
Кад се то деси ваљда ће доћи бољи дани и за негдашње Српско почивало!
Не треба, наравно, заборавити да су, понајприје Цетињани, прекршили клетве и завјете својих светитеља, Петра Првог и Другог, Петровића!
Она прва, Св. Петра, је саопштена три дана прије упокојења: „Ко покуша да нас одвоји од једнородне и једновјерне руске браће – проклето му племе и сјеме…“
Она друга, Његошева, рекли смо већ, И ПОНОВИЋЕМО ЈОШ ЈЕДНОМ, призива проклетство уколико га Црногорци не сахране у завједтну Капелу, посвећену његовом светом стрицу…
И једно и друго, цетињски безвјерници и црногорски атеисти су – багателисали. Па сад, чему се можемо надати?
Исписујући овај текст, сјетио сам се, да на Ђурђев дан, славу куће Петровића са Његуша, дванаест година заредом, док је Митрополит Амфилохије био у животу, само сам једном, у Томовој цркви и Његошевој кући, видио, уз Јована Маркуша, мог имењака и пријатеља, иначе предсједника цетињске Црквене општине, неколико Цетињана!
Пошто, сем у једном случају, није било ни цетињских пјесника, ја сам, у име њих, пјевао уз гусле стихове сјајног цетињског лирика, Леса Ивановића: „Сјећање ме лаком тугом ови, вјетар шуми, а мирише липа, у сумрак се чује колска шкрипа, с пута иду кари Шабанови…“
Други пут сам, у одсуству Цетињана, започео, опет уз гусле, Цетињско и његушко коло, које су сви прихватили.
Свједок ми је, у својству домаћина свих дванаест пута, отац Гојко Перовић.
Дакле, драги моји Цетињани, видјећемо се, ако Бог да, кад схватите и призовете памети завјете и клетве некад првих Цетињана и најзнаменитијих Црногораца…
Бојим се да ће ова искушења, у којима сте већ годинама, баш потрајати.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: