ИН4С

ИН4С портал

Јад и беда Вилсонове “мисли”

1 min read

Фото: Слободна Херцеговина

Пише: Илија Петровић

Питали ме, у више наврата, неки другари не баш задовољни што им се не придружујем у редовним седељкама два или три пута недељно, ко је тај Вилсон да му се у Београду, можда и у Новом Саду, подигне споменик.

Био је узалудан мој одговор да то треба питати оне који се баве “споменичењем” јер, рекоше, ти би то морао знати, и иначе беспосличиш пишући о свему и којечему – ваљда си помињао и тога Вилсона.

Покушао сам да се присетим… да… Велики рат… у који је Аустроугарска ушла са јединим циљем да уништи Србију… на тај геноцидни по­духват подстакнута “мишљу” Карла Маркса да би Ев­ропа постала чистија “ако би физички било могуће одвући Србију на сред мора и потопити је на дно”, проширеном не само Енгелсовом “теоријом” да су Руси и Јужни Словени (што се најчешће може читати као Срби) “нужно контрареволуционарни”, да је ис­то­рија осудила “реакционарне” Србе на нестанак с исто­ријске по­зорнице и да Руси имају намеру да од Немаца направе “кметове прав­ославног цара”, већ и “научним” и стварним упутством МаркЕнгфеста за уни­ш­тење руског и србског на­р­ода.

За тако нешто, Аустроугарска је, непосредно по Сарајевском атентату (на Видовдан 1914), стварну подршку добила од Свете Столице, поруком да “папа (Пије X – ИП) и курија виде у Србији рак који ће мало по мало про­дрети до сржи монархије и који ће, ако му се даде вре­мена, изгри­сти га сасвим… Зато, исто тако као што је директна потреба за Аустро-Угарску, због њезиног сопственог опстанка, да уклони из свог склопа, ако треба и силом, ово разорно зло, исто тако је по­требно за католичку цркву да учини и одобри све што се може учи­нити да послужи томе циљу”.

Ваљда због оних који нису разумели шта би могло значити оно “све што се може”, Пијев наследник Бенедикт XV објаснио је изјавом да “Срби православни и Србија има да нестану са лица земље”. Немцима то тумачење и није би­ло по­треб­но, они су већ “притискали да буде рат… да Србија мора бити ма­са­крирана”.

Уз премишљање да ли би се нестанак православних Срба “са лица земље” могао тицати и Срба из Црне Горе, присетих се да сам момка по имену Вудроу Вилсон који је од 1912. до 1920. године био амерички председник, “упознао” 1915, те да сам се са њим повремено сретао и наредних година, запитах се, не знам зашто, да ли му је био познат “временски учинак” с по­че­тка 20. века – Америка је финанси­рала Ја­пан да уђе у рат 1905. и да Русију нападне с и­с­тока, а потом и ДругаЛењира да 1. маја исте године покрене ре­волуцију. Ти су догађаји тек донекле успели да ослабе Русију, али не и да ус­поре њен економски успон: ДругЛењирова побуна је слом­љена и он је побегао у Швајцарску, Троцки се нашао у Амери­ци, а Стаљин у Си­биру…

Но, вратимо ли се Србима из Црне Горе, сазнаћемо да је крајем пролећа речене године (1915), у Америку Вилсоновог председниковања пристигла једна црногорска мисија намерна да, у недостатку регрутне основе за попуну већ проређених војних јединица, покуша вратити у домовину војне обвезнике-резервисте који су се тамо на раду налазили краће или дуже време. Већ после месец дана, почетком јула, показало се да ће то бити јалов посао, пошто су чланови мисије похапшени јер су реметили америчку “ратну” неутралност. Нешто касније, сви “мисионари” пуштени су уз кауцију, правничке заврзламе трајале су све до почетка новембра, кад је Министарство правде наложило да се оптужница против њих повуче и кауција врати.

Не зна се да ли се Вилсон мешао у све те црногорске беспослице – вероватно не, јер је био заузет пословима везаним за рушење Царске Русије, пословима који су се, у складу са вишевековном “науком” западног римокатоличког света, тицали уни­ште­ња стварних твораца људске цивилизације – истоплемених Срба и Руса и њиховог православља.

Не би ли америчка улога у свему томе била непримећена, пред­седник Вилсон је 6. априла 1917. године, пошто је потписао ратни проглас и наредног дана увео Сједињене Америчке Државе у рат против Немачке – рат Аустроугарској није објављен, исто као ни Турској и Бугарској, али је Аустроугарска, као немачка савез­ни­ца, одмах обавестила америчку владу да са њом прекида дипло­мат­ске односе -, објавио да се Америка налази у рату “за оконча­ње свих ра­това” и “за осигу­ра­ње развоја демократије у свету”. Био је то неке врсте “сепаратни рат” будући да се амерички ратни циљеви нису поклапали с интересима ант­ант­них сила. Стога, америчке власти избегле су да антантне силе назову својим савезницима јер је у Антанти била и Ру­сија којој је било намењено уништење. По таквој “дипломатској” логици, Србији није припадало “право” да јој “савезници” помогну у одбрани од Аустроугарске и Немачке, “главних” непријатеља, као ни од Бугарске.

Кад је већ у питању “несавезничка” Русија, најбоље ће бити, бар за почетак, да од­слу­шамо шта је о томе мислио амерички историчар Ралф Еперсон: “Западне државе су током Првог светског рата желеле разарање, по сваку цену, савезничке Русије: и Америка, и Француска, и Британија. У том науму им је помогла и непријатељска Немачка. То се доказује на основу слања ‘револуционара’ у Санкт Петербург из Швајцар­ске и Америке, а преко Немачке и Шведске. Из Америке је кре­нуо бродом за Шведску Лав Троцки (правог имена Лејба Брон­штајн – ИП), с 275 својих следбеника… Американци су му дали 10.000 долара (огромна сума за 1917. годину), а у Шведској га је чекало много више новца у једној банци. Да је овим руководила Влада САД, а не неке тајне организације (како многи ‘познава­о­ци’ тајних друштава пишу), види се по томе, што су канадске вла­сти откриле код Троцког доларе у једној успутној луци, ухап­силе га и новац му одузеле. Интервенисао је амерички председ­ник Вудроу Вилсон и тражио од Владе Канаде, да се Троцком вра­ти новац и да га укрцају на брод. Узалуд су била упозорења ка­над­ских државника, да Троцком и друговима треба спречити одла­зак у Русију, да тамо не би изазвали грађански рат и тако помогли непријатељској Немачкој, која ће, тада, убити више канадских и америчких војника и официра. Овакви покушаји Канађана су пропали, јер је Вилсонова администрација направила притисак на Владу Канаде, да ослободи Троцког и његове следбенике и да их пусти да отплове за Русију”.

Да тамо изведу “октобарску револуцију”, што је укључивало не само пра­во народа на самоопредељење као “императи­в­но начело акције ко­је државници могу игнорисати само на сопствену ште­ту”, већ и распад рускога Царства на бројне републике и аутономне области.

Осокољен “успехом” против Русије, Вилсон је, 4. децембра 1917. године, “своју” Државу увео у рат против Аустроугарске, али тај чин није забринуо “новог” противника. Бечка влада са задовољством је прихватила Вилсонова уверавања да се Сједињене Државе неће мешати у унутрашње ствари Хабзбуршког цар­ства и да нису заин­тересоване за његово преуређење. Било је то охрабрење аустроугарској дипломатији да одбаци планове о радикалној реоргани­за­цији Монархије, посебно због “југословенског питања”, те је Отокар Чернин, њен мини­стар спољних послова, искористио да 26. децембра по­здрави пропа­га­н­ду за уједињење свих Југословена под окриљем Монархи­је; неко, друкчије решење, у посебној заједничкој држави, није му се чинило остварљивим ни “хисторијском нуждом јер су се међу Ју­ж­ним Славе­нима непрестано у прошлости водиле међусобне бор­бе, а у њих постоје јаке партикуларистичке тежње и вјерске опреке. Њихови су политичари к то­м­е незрели и корумпирани и Југосла­вија, ако би се формирала, постала би жариште политичких инт­ри­га и сплетака, које не би ни њима ни Монар­хи­ји користиле”.

Првих дана јануара 1918. године, у Вашингтону је, у службеној посети, боравио Миленко Веснић, краљевски дипломата и политичар, од кога је, по Вилсоновом налогу, његов главни саветник Едвард Мендел Хаус затражио да прегле­да нацрт оног дела мировног програма који се тицао Србије и ње­ног изласка на море, да ли те­риторијалним коридором или слобо­д­ном зоном у Солуну. “Веснић је одма­х, прочитавши Вилсонову формулацију, изјавио да се уопште не слаже с оним што је прочитао јер то не може задовољити Србију. Рекао је да се сада не мо­же закључити мир и да претресање мировних увјета треба одгодити. Ха­ус му је одвратио да не вриједи расправљати о томе да ли треба или не тре­ба преговарати, у часу кад Русија, Њемачка, Аустро­-У­гарска и Велика Бри­танија воде преговоре о миру”. Пошто га је Ха­ус замолио да формулише своје примедбе на Вилсонов миров­ни програм, Веснић је на то­м документу дописао:

Неће и не може бити у Европи трајног мира, док је на животу са­дашња Аустро­-У­гарска. Народи које она држи, како Срби, Хрвати и Сл­о­венци, та­ко Чеси и Словаци, Румуни и Талијани, наставиће борбу против немачко-мађарске превласти. Србија пре­ма Бугарској стоји одлуч­но на одредбама уговора у Букурешту (1913 – ИП). Савезничке су јој силе гарантирале те њене границе. Биће морално и материјално немогуће постићи тако бр­зо споразум међу балканским народима, споразум који је сигурно пожељан и који се мо­же постићи. Издаја се Бугарске не може и неће наградити. Искрено верујем да оз­биљ­ни преговори да се закључи мир у овој фази ра­та представљају потпуни слом савезни­ч­ке политике и тежак пад цивили­зације човечанства”.

Веснићеве процене макар колико биле искрене и савршено тачне, ни­су биле по вољи Хаусу, а Вилсон, нерасположен што је му тако прошао “пр­ви и једини покушај” да испита мишљење неког другог о планираној пору­ци, прихватио је Хаусову сугестију да у њој ништа не мења.

И тако, ослањајући се и на енглеску подршку јер се, у међувремену, са Вилсоновим ставом да подела Аустроугарске није амерички ратни циљ, сагласио и енглески премијер Лојд Џорџ додајући да се мир у том делу Европе може осигурати само уколико све аустроугарске народности које то желе, добију стварну аутономију, на демократским принципима, Вилсон је 8. јануара 1918. године, пред америчким Конгресом и Сенатом, у четрнаест (14) тачака изложио свој мировни програм.

Да се са “мировањем” не би отишло превише у ширину, овде ће бити поменуте само неке од тих тачака:

“6. Са руске територије евакуисаће се све стране снаге, тако да ће, уз најбољу и најслободнију сарадњу других народа света, Русија имати прилику да слободно, неспутано и независно одреди правце свог политичког у националног развитка. Са уређењем које себи сама одабере, Русији ће бити обезбеђен искрен пријем у друштво слободних народа…

10. Народима Аустроугарске, чије место међу народима желимо видети обезбеђено и зајамчено, даће се најшира могућност за аутономни развитак;

11. …Србија и Црна Гора морају се евакуисати, окупиране територије обновити… а међусобни односи појединих балканских држава уредити пријатељским договорима дуж историјски утврђених линија припадности и народности…”

Изјаве Лојда Џорџа и Вилсона забринуле су српску владу, али је та забринутост “умирена” једним тумачењем британске владе да премијерове речи треба схватити као тренутну минималну основу за преговоре и европском миру. Србији је стављено на знање да Енглеска неће продужити рат због Југославије (што је одговарало енглеском одушевљењу србским страдањем у повлачењу према Јадранском мору и осветом што је Србија своју војску пребацила на Солунски а не на западни фронт, као што су Енглези тражили), али ће “ратовати да се Србија рестаурише потпуно. Србија ако се уједини са Југословеним мора добити излаз на море. Имаће већу будућност од Аустрије”.

У свом новом го­вору пред Конгресом, 11. фебруара 1918. године, Вилсон је рекао да питање на­рода у Аустроугар­ској није само њена унутрашња ствар и да је у интересу Европе и човечанства да националне тежње тих народа буду задовољене. Охрабрен “самоопредељењским” успехом у Русији (од октобра претходне године), Вилсон је истакао пра­во народа на самоопредељење као “императи­в­но начело акције ко­је државници могу игнорисати само на сопствену ште­ту”. Исто­времено, он је формулисао услове под којима се може постићи спо­разум с Немачком и Аустроугарском: да одредбе о миру буду заснова­не на пуној праведности; да владе не смеју трговати наро­дима као тргова­ч­ком робом; да сваки територијални проблем бу­де после рата решен у ин­тересу народа којих се тиче, а не као део погодбе између супротстављених земаља; народним захтевима треба удовољити у потпуности, без уношења нових или задржа­ва­ња ранијих елемената неслоге који би могли угрозити мир. Он је би­о уве­рен да се применом тачке 10. његовог програма од 8. ја­ну­ара, Аустроугарска може придобити за закључење сепаратног ми­ра, а да би то било праведно и према словенским народима. Иако је добро знао да таква политика не одговара представницима словенских народа у Аустро­угарској и србској влади, Вилсон није уз­ми­цао; и даље је доследно бранио опстанак Хабзбуршке монархи­је, а мировни споразум са њом видео је као мо­гућност да се Не­мачка потпуно изолује. Овде треба имати на уму да је међу Савез­ни­ци­ма, нарочито у Америци и Енглеској, било врло утицајних држав­ника који су и раније и тада више желели “Југославију” у оквиру Ау­строугарске него изван ње, понајмање уза Србију. “Сматрали су да ће једна Аустро-Угарска, са половином словенских насеља у њој, бити снажнија протутежа Германији, него једна нова држава, у којој би сви јужни Слове­ни били окупљени око Србије. С тога су Савезници српској влади стално го­ворили: што се тиче Срба, ту нема никакве тешкоће, али треба питати Хр­вате и Словенце да ли и они хоће да се уједине с вама. Тако се одгова­ра­ло српској влади још од 1915. г. У ствари, Савезницима ту није било стало до тога да задовоље жеље Хрвата и Словенаца, него је то био изговор, у ко­јем је прикривана интимна мисао о евентуалном одржању Аустро-У­гар­ске, у којој би Хрвати и Словенци нашли места”.

Почетком априла 1918. године, у Риму је одржан конгрес потлачених народа из Аустроугарске, којима је, барем декларативно, признато право на “своје јединство у националној држави или да га допуни како би постигао потпуну политичку и економску независност” од Аустроугарске, а крајем маја исте године, србска влада јасно је ставила до знања да Србија и Јужни Словени из Аустроугарске могу рачунати с уједињењем само ако немачки империјализам буде поражен и Аустроугарска буде разбијена на националне државе Истакнуто је при томе да је покрет јужнословенских народа заснован на принципима због којих су Сједињене Америчке Државе ушле у рат и да би, због тога, свом народима у Аустроугарској требало признати право на самоопредељење и остварење њихових националних тежњи.

У међувремену, један високи функционер у америчком министарству спољних послова, у меморандуму о Словенима у аустроугарском царству изнео је неке политичке и моралне разлоге у прилог њиховим тежњама за слободом и независношћу истичући да та праведна борба мора довести не само до слома Аустроугарске, већ ће то Немачку увести у изолацију и принудити је на капитулацију. Са тим у непосредној вези, америчка влада је на самом крају маја саопштила да је онај конгрес потлачених народа из Аустроугарске “пратила с интересом” и да “националне тежње Чехословака и Југословена” уживају њене најозбиљније симпатије”.

Неколико дана касније, Британци и Французи признали су чехословачко Народно веће као највиши орган чехословачког ослободилачког покрета организованог у савезничким земљама, а што се таква одлука није односила и на “Југословене”, оправдали су италијанском тврдњом да Хрвати неће заједничку државу са Србима. Није објашњено због чега се та “селективност” није допала Американцима, тек – Вилсон је 26. јуна ставио до знања својим сарадницима да више не треба имати обзира према територијалном интегритету Аустроугарске, да би после два дана, “његово” министарство спољних послова изјавило да “све словенске расе треба да буду потпуно ослобођене од немачке и аустријске власти”.

Стотинак дана касније, 17. октобра, председник угарске владе Иштван Тиса саопштио је да је рат изгубљен, али то није довођено у било какву везу са могућношћу да би то значило и пропаст угарске државе. Већ наредног дана, Вилсон је аустроугарски предлог за мировне преговоре пропратио изјавом да су се, од времена кад је он формулисао својих четрнаест мировних тачака, услови за ону десету битно изменили: “чешко-словенско Народно вијеће de factoо је ратујућа страна, која је снабдјевена потребним ауторитетом да управља војничким и политичким пословима Чехословачке”, те да су и “народне тежње Југословена за слободом праведне. Стога предсједник више не може признати пуку аутономију ових народа као основу за мир, већ је присиљен захтијевати, да буду они, а не он, судије о томе, каква ће акција од стране аустроугарске владе задовољити тежње и схватања ових народа о њиховим правима и о њихову одређењу као чланова у породици народа”.

Све то и тако – званично и за “јавну употребу”.

А стварно – није требало много чекати да се види шта је Русији (у међу­времену “унапређеној” у Совјетски Савез) донела увезена “рево­лу­ци­ја” геноцидне природе: гра­ђа­н­ски рат од 1918. до 1920. године однео 10,180.000 живота, око милион грађана избегао је у иност­ранство (ДругЛењир говорио је о два мили­о­на, а из Лиге народа, 1926. године, потекао је податак да их је било 1,600.000), податак совјетске Централне статистичке управе казује да је 1922-23. го­ди­не од глади умрло 5,053.000 људи, истраживач И. Г. Ђађин је у једном чланку писаном 1976-78. проценио да је у периоду 1929. до 1933. године изгубљено 15,200.000 љу­ди (власт је његово истра­жи­вање оценила тако што га је од­мах ухапсила), но­вија истражи­ва­ња ка­зу­ју да је од доласка бољшевика до краја 1946. године, у мно­го мањој и мањељуднијој Украјини по­мрло од глади (1921­-1923, 1932-1933, 1946) и побијено током ве­ли­ког терора и у Ста­љи­новим чисткама око двадесет један милион људи, те да је током Другог светског рата вођеног с искључивим циљем да се православном руском (и србском) свету дође главе, Русија изгубила око двадесет милиона људи – девет милиона војних лица и једанаест милиона цивила.

На другој страни, једна студија америчког Поткомитета за унутрашњу безбедност казује да је полу­ве­ковна комунистичка владавина смањила руско становништво за “најмање 21,5 милион људи” погубљених или умрлих у логорима Совјетског Савеза. А можда и више јер аутор тог извештаја “твр­ди да је његово предвиђање конзервативно и да реална бројка износи чак 45 милиона”. Неким Американцима се чинило да је и то премало, а Харију Труману, првом америчком председнику по­сле Другог светског рата, “омакло” се, без обзира на све стварне или претпостављене жртве, да каже како се “Русија издигла из мрачног доба тек 1917”.

Том будалаштином настојала се потиснути чињеница да је у време које је претхо­дило “октобарској револуцији”, индустријски развој Русије, пра­ћен снажним успоном руске науке, надмашио стопу раста за­пад­них индустријских гиганата Сједињених Америчких Држава, Енглеске и Немачке. Будући да је руски економски раст био праћен и бурним развојем уметности и културе, једном францу­ском критичару дало се да као највећа културна достигнућа људ­ског рода именује античку грчко-римску културу, италијански Препород и руску литературу 19. века.

Што се Србије тиче, “савезничка забринутост” за њу дала је за право енглеском полити­чару Чарл­су Мекардију да непосредно по окончању Вели­ког рата напише како су “немачки владари добили што су тра­жили: трећи­на укупне популације Србије, мушкарци, жене, де­ца леже измаса­крирани у гигантским масовним гробницама ис­ко­паних зато што су немачки владари то желели”. А ту “тре­ћи­ну”, према подацима датим Конференцији мира у Паризу 1919, чи­ни­ло је 1.247.435 душа, од­но­сно 28% становништва по попису из 1914. године.

Велики рат окончан је мировним пре­говорима у којима је водећу улогу себи прибавио председник Вил­сон. Са тим у вези занимљив је и податак да се у немачкој деле­га­цији том приликом налазио Макс Вартбург, банкар који је ДругуЛењиру обезбедио повратак из Швајцарске у Русију “пре­ко ратом растр­за­не немачке територије” и (какве ли “случај­но­сти”!) – брат аме­ри­ч­ког “преговарача” Паула Морица Вартбурга. Уз све то, Макс Варт­бург био је на Версајској конференцији не само “главни прегова­ра­ч” за нема­ч­ке финансије, већ је тамо био присутан и као човек ко­ји се нала­зио “на челу немачког система шпијунаже”.

И из Великог рата, доцније названог Први светски, као и осталих ратова које је амери­ч­ка по­литика покретала и у којима је њена војна сила учест­вовала – привреда и еко­номија САД излазиле су спектакуларно и спасо­но­сно обога­ће­не, а скоро редовно им је прет­ходила дубока кри­за. Према истраживањима др Мартина А. Ларсона који је скоро цео свој научни век провео студирајући систем америчких федерал­них резерви, Америка је у својој Револуцији (названој још и Рат за независност) зарадила седамдесет пет (75) милиона долара; у рату 1812-1814. годи­не сто двадесет пет (125) милиона; у Грађанском рату три (3) милијарде; у Првом свет­ско­м рату тридесет (30) милијарди; у Другом светском рату “цифре су вртоглаве и мере се билионима долара”; ради се о “нашим” милијардама, а др Ларсон још објашњава да амерички банкари у својим ратовима кра­ду своје грађане, а у ратовима на другим странама краду остале.

Да Сједињене Америчке Државе сматрају своје геноцидне “п­о­слове” природном појавом невредном памћења, још мање по­ми­ња­ња, по­тв­р­дио је и Кристофер Хил, њихов амбасадор у Ср­би­ји, у интервјуу за Недељник, средином јануара 2023: “За мене је највеће разочарење било то што сам мислио да су ствари за које сам мислио да су одавно решене и даље свеже у главама људи. Изне­надило ме је, кад сам дошао овде прошлог марта, што је сваког дана било неких подсећања на 1999. годину. Државама, баш као и људима, неопходна је и отпорност, али и то да се неке ствари за­вр­ше да би могао да кренеш даље”.

Ни Хил, али, нажалост, нико од оних који “у домаћој радиности” одлучују о збивањима у Србији или, макар, утичу некако на њих, не досећа се да је “самоопредељење” примењено у Русији “октобарском револуцијом” – 1945. године накалемљено Србима у броЗЛОвој Југославији. Србија, правни следник те неприродне творевине, и данас трпи “самоопредељењске” творевине и течевине.

Укључујући и ововремене плаћеничке, фашикратске протесте организоване под слоганом “насиљем против Србије”.

Још нам само Вилсон фали / На улици или неком тргу.

Подјелите текст путем:



Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:

     

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

https://g.ezoic.net/privacy/in4s.net