Јад и беда Вилсонове “мисли”
1 min readПише: Илија Петровић
Питали ме, у више наврата, неки другари не баш задовољни што им се не придружујем у редовним седељкама два или три пута недељно, ко је тај Вилсон да му се у Београду, можда и у Новом Саду, подигне споменик.
Био је узалудан мој одговор да то треба питати оне који се баве “споменичењем” јер, рекоше, ти би то морао знати, и иначе беспосличиш пишући о свему и којечему – ваљда си помињао и тога Вилсона.
Покушао сам да се присетим… да… Велики рат… у који је Аустроугарска ушла са јединим циљем да уништи Србију… на тај геноцидни подухват подстакнута “мишљу” Карла Маркса да би Европа постала чистија “ако би физички било могуће одвући Србију на сред мора и потопити је на дно”, проширеном не само Енгелсовом “теоријом” да су Руси и Јужни Словени (што се најчешће може читати као Срби) “нужно контрареволуционарни”, да је историја осудила “реакционарне” Србе на нестанак с историјске позорнице и да Руси имају намеру да од Немаца направе “кметове православног цара”, већ и “научним” и стварним упутством МаркЕнгфеста за уништење руског и србског народа.
За тако нешто, Аустроугарска је, непосредно по Сарајевском атентату (на Видовдан 1914), стварну подршку добила од Свете Столице, поруком да “папа (Пије X – ИП) и курија виде у Србији рак који ће мало по мало продрети до сржи монархије и који ће, ако му се даде времена, изгристи га сасвим… Зато, исто тако као што је директна потреба за Аустро-Угарску, због њезиног сопственог опстанка, да уклони из свог склопа, ако треба и силом, ово разорно зло, исто тако је потребно за католичку цркву да учини и одобри све што се може учинити да послужи томе циљу”.
Ваљда због оних који нису разумели шта би могло значити оно “све што се може”, Пијев наследник Бенедикт XV објаснио је изјавом да “Срби православни и Србија има да нестану са лица земље”. Немцима то тумачење и није било потребно, они су већ “притискали да буде рат… да Србија мора бити масакрирана”.
Уз премишљање да ли би се нестанак православних Срба “са лица земље” могао тицати и Срба из Црне Горе, присетих се да сам момка по имену Вудроу Вилсон који је од 1912. до 1920. године био амерички председник, “упознао” 1915, те да сам се са њим повремено сретао и наредних година, запитах се, не знам зашто, да ли му је био познат “временски учинак” с почетка 20. века – Америка је финансирала Јапан да уђе у рат 1905. и да Русију нападне с истока, а потом и ДругаЛењира да 1. маја исте године покрене револуцију. Ти су догађаји тек донекле успели да ослабе Русију, али не и да успоре њен економски успон: ДругЛењирова побуна је сломљена и он је побегао у Швајцарску, Троцки се нашао у Америци, а Стаљин у Сибиру…
Но, вратимо ли се Србима из Црне Горе, сазнаћемо да је крајем пролећа речене године (1915), у Америку Вилсоновог председниковања пристигла једна црногорска мисија намерна да, у недостатку регрутне основе за попуну већ проређених војних јединица, покуша вратити у домовину војне обвезнике-резервисте који су се тамо на раду налазили краће или дуже време. Већ после месец дана, почетком јула, показало се да ће то бити јалов посао, пошто су чланови мисије похапшени јер су реметили америчку “ратну” неутралност. Нешто касније, сви “мисионари” пуштени су уз кауцију, правничке заврзламе трајале су све до почетка новембра, кад је Министарство правде наложило да се оптужница против њих повуче и кауција врати.
Не зна се да ли се Вилсон мешао у све те црногорске беспослице – вероватно не, јер је био заузет пословима везаним за рушење Царске Русије, пословима који су се, у складу са вишевековном “науком” западног римокатоличког света, тицали уништења стварних твораца људске цивилизације – истоплемених Срба и Руса и њиховог православља.
Не би ли америчка улога у свему томе била непримећена, председник Вилсон је 6. априла 1917. године, пошто је потписао ратни проглас и наредног дана увео Сједињене Америчке Државе у рат против Немачке – рат Аустроугарској није објављен, исто као ни Турској и Бугарској, али је Аустроугарска, као немачка савезница, одмах обавестила америчку владу да са њом прекида дипломатске односе -, објавио да се Америка налази у рату “за окончање свих ратова” и “за осигурање развоја демократије у свету”. Био је то неке врсте “сепаратни рат” будући да се амерички ратни циљеви нису поклапали с интересима антантних сила. Стога, америчке власти избегле су да антантне силе назову својим савезницима јер је у Антанти била и Русија којој је било намењено уништење. По таквој “дипломатској” логици, Србији није припадало “право” да јој “савезници” помогну у одбрани од Аустроугарске и Немачке, “главних” непријатеља, као ни од Бугарске.
Кад је већ у питању “несавезничка” Русија, најбоље ће бити, бар за почетак, да одслушамо шта је о томе мислио амерички историчар Ралф Еперсон: “Западне државе су током Првог светског рата желеле разарање, по сваку цену, савезничке Русије: и Америка, и Француска, и Британија. У том науму им је помогла и непријатељска Немачка. То се доказује на основу слања ‘револуционара’ у Санкт Петербург из Швајцарске и Америке, а преко Немачке и Шведске. Из Америке је кренуо бродом за Шведску Лав Троцки (правог имена Лејба Бронштајн – ИП), с 275 својих следбеника… Американци су му дали 10.000 долара (огромна сума за 1917. годину), а у Шведској га је чекало много више новца у једној банци. Да је овим руководила Влада САД, а не неке тајне организације (како многи ‘познаваоци’ тајних друштава пишу), види се по томе, што су канадске власти откриле код Троцког доларе у једној успутној луци, ухапсиле га и новац му одузеле. Интервенисао је амерички председник Вудроу Вилсон и тражио од Владе Канаде, да се Троцком врати новац и да га укрцају на брод. Узалуд су била упозорења канадских државника, да Троцком и друговима треба спречити одлазак у Русију, да тамо не би изазвали грађански рат и тако помогли непријатељској Немачкој, која ће, тада, убити више канадских и америчких војника и официра. Овакви покушаји Канађана су пропали, јер је Вилсонова администрација направила притисак на Владу Канаде, да ослободи Троцког и његове следбенике и да их пусти да отплове за Русију”.
Да тамо изведу “октобарску револуцију”, што је укључивало не само право народа на самоопредељење као “императивно начело акције које државници могу игнорисати само на сопствену штету”, већ и распад рускога Царства на бројне републике и аутономне области.
Осокољен “успехом” против Русије, Вилсон је, 4. децембра 1917. године, “своју” Државу увео у рат против Аустроугарске, али тај чин није забринуо “новог” противника. Бечка влада са задовољством је прихватила Вилсонова уверавања да се Сједињене Државе неће мешати у унутрашње ствари Хабзбуршког царства и да нису заинтересоване за његово преуређење. Било је то охрабрење аустроугарској дипломатији да одбаци планове о радикалној реорганизацији Монархије, посебно због “југословенског питања”, те је Отокар Чернин, њен министар спољних послова, искористио да 26. децембра поздрави пропаганду за уједињење свих Југословена под окриљем Монархије; неко, друкчије решење, у посебној заједничкој држави, није му се чинило остварљивим ни “хисторијском нуждом јер су се међу Јужним Славенима непрестано у прошлости водиле међусобне борбе, а у њих постоје јаке партикуларистичке тежње и вјерске опреке. Њихови су политичари к томе незрели и корумпирани и Југославија, ако би се формирала, постала би жариште политичких интрига и сплетака, које не би ни њима ни Монархији користиле”.
Првих дана јануара 1918. године, у Вашингтону је, у службеној посети, боравио Миленко Веснић, краљевски дипломата и политичар, од кога је, по Вилсоновом налогу, његов главни саветник Едвард Мендел Хаус затражио да прегледа нацрт оног дела мировног програма који се тицао Србије и њеног изласка на море, да ли територијалним коридором или слободном зоном у Солуну. “Веснић је одмах, прочитавши Вилсонову формулацију, изјавио да се уопште не слаже с оним што је прочитао јер то не може задовољити Србију. Рекао је да се сада не може закључити мир и да претресање мировних увјета треба одгодити. Хаус му је одвратио да не вриједи расправљати о томе да ли треба или не треба преговарати, у часу кад Русија, Њемачка, Аустро-Угарска и Велика Британија воде преговоре о миру”. Пошто га је Хаус замолио да формулише своје примедбе на Вилсонов мировни програм, Веснић је на том документу дописао:
“Неће и не може бити у Европи трајног мира, док је на животу садашња Аустро-Угарска. Народи које она држи, како Срби, Хрвати и Словенци, тако Чеси и Словаци, Румуни и Талијани, наставиће борбу против немачко-мађарске превласти. Србија према Бугарској стоји одлучно на одредбама уговора у Букурешту (1913 – ИП). Савезничке су јој силе гарантирале те њене границе. Биће морално и материјално немогуће постићи тако брзо споразум међу балканским народима, споразум који је сигурно пожељан и који се може постићи. Издаја се Бугарске не може и неће наградити. Искрено верујем да озбиљни преговори да се закључи мир у овој фази рата представљају потпуни слом савезничке политике и тежак пад цивилизације човечанства”.
Веснићеве процене макар колико биле искрене и савршено тачне, нису биле по вољи Хаусу, а Вилсон, нерасположен што је му тако прошао “први и једини покушај” да испита мишљење неког другог о планираној поруци, прихватио је Хаусову сугестију да у њој ништа не мења.
И тако, ослањајући се и на енглеску подршку јер се, у међувремену, са Вилсоновим ставом да подела Аустроугарске није амерички ратни циљ, сагласио и енглески премијер Лојд Џорџ додајући да се мир у том делу Европе може осигурати само уколико све аустроугарске народности које то желе, добију стварну аутономију, на демократским принципима, Вилсон је 8. јануара 1918. године, пред америчким Конгресом и Сенатом, у четрнаест (14) тачака изложио свој мировни програм.
Да се са “мировањем” не би отишло превише у ширину, овде ће бити поменуте само неке од тих тачака:
“6. Са руске територије евакуисаће се све стране снаге, тако да ће, уз најбољу и најслободнију сарадњу других народа света, Русија имати прилику да слободно, неспутано и независно одреди правце свог политичког у националног развитка. Са уређењем које себи сама одабере, Русији ће бити обезбеђен искрен пријем у друштво слободних народа…
10. Народима Аустроугарске, чије место међу народима желимо видети обезбеђено и зајамчено, даће се најшира могућност за аутономни развитак;
11. …Србија и Црна Гора морају се евакуисати, окупиране територије обновити… а међусобни односи појединих балканских држава уредити пријатељским договорима дуж историјски утврђених линија припадности и народности…”
Изјаве Лојда Џорџа и Вилсона забринуле су српску владу, али је та забринутост “умирена” једним тумачењем британске владе да премијерове речи треба схватити као тренутну минималну основу за преговоре и европском миру. Србији је стављено на знање да Енглеска неће продужити рат због Југославије (што је одговарало енглеском одушевљењу србским страдањем у повлачењу према Јадранском мору и осветом што је Србија своју војску пребацила на Солунски а не на западни фронт, као што су Енглези тражили), али ће “ратовати да се Србија рестаурише потпуно. Србија ако се уједини са Југословеним мора добити излаз на море. Имаће већу будућност од Аустрије”.
У свом новом говору пред Конгресом, 11. фебруара 1918. године, Вилсон је рекао да питање народа у Аустроугарској није само њена унутрашња ствар и да је у интересу Европе и човечанства да националне тежње тих народа буду задовољене. Охрабрен “самоопредељењским” успехом у Русији (од октобра претходне године), Вилсон је истакао право народа на самоопредељење као “императивно начело акције које државници могу игнорисати само на сопствену штету”. Истовремено, он је формулисао услове под којима се може постићи споразум с Немачком и Аустроугарском: да одредбе о миру буду засноване на пуној праведности; да владе не смеју трговати народима као трговачком робом; да сваки територијални проблем буде после рата решен у интересу народа којих се тиче, а не као део погодбе између супротстављених земаља; народним захтевима треба удовољити у потпуности, без уношења нових или задржавања ранијих елемената неслоге који би могли угрозити мир. Он је био уверен да се применом тачке 10. његовог програма од 8. јануара, Аустроугарска може придобити за закључење сепаратног мира, а да би то било праведно и према словенским народима. Иако је добро знао да таква политика не одговара представницима словенских народа у Аустроугарској и србској влади, Вилсон није узмицао; и даље је доследно бранио опстанак Хабзбуршке монархије, а мировни споразум са њом видео је као могућност да се Немачка потпуно изолује. Овде треба имати на уму да је међу Савезницима, нарочито у Америци и Енглеској, било врло утицајних државника који су и раније и тада више желели “Југославију” у оквиру Аустроугарске него изван ње, понајмање уза Србију. “Сматрали су да ће једна Аустро-Угарска, са половином словенских насеља у њој, бити снажнија протутежа Германији, него једна нова држава, у којој би сви јужни Словени били окупљени око Србије. С тога су Савезници српској влади стално говорили: што се тиче Срба, ту нема никакве тешкоће, али треба питати Хрвате и Словенце да ли и они хоће да се уједине с вама. Тако се одговарало српској влади још од 1915. г. У ствари, Савезницима ту није било стало до тога да задовоље жеље Хрвата и Словенаца, него је то био изговор, у којем је прикривана интимна мисао о евентуалном одржању Аустро-Угарске, у којој би Хрвати и Словенци нашли места”.
Почетком априла 1918. године, у Риму је одржан конгрес потлачених народа из Аустроугарске, којима је, барем декларативно, признато право на “своје јединство у националној држави или да га допуни како би постигао потпуну политичку и економску независност” од Аустроугарске, а крајем маја исте године, србска влада јасно је ставила до знања да Србија и Јужни Словени из Аустроугарске могу рачунати с уједињењем само ако немачки империјализам буде поражен и Аустроугарска буде разбијена на националне државе Истакнуто је при томе да је покрет јужнословенских народа заснован на принципима због којих су Сједињене Америчке Државе ушле у рат и да би, због тога, свом народима у Аустроугарској требало признати право на самоопредељење и остварење њихових националних тежњи.
У међувремену, један високи функционер у америчком министарству спољних послова, у меморандуму о Словенима у аустроугарском царству изнео је неке политичке и моралне разлоге у прилог њиховим тежњама за слободом и независношћу истичући да та праведна борба мора довести не само до слома Аустроугарске, већ ће то Немачку увести у изолацију и принудити је на капитулацију. Са тим у непосредној вези, америчка влада је на самом крају маја саопштила да је онај конгрес потлачених народа из Аустроугарске “пратила с интересом” и да “националне тежње Чехословака и Југословена” уживају њене најозбиљније симпатије”.
Неколико дана касније, Британци и Французи признали су чехословачко Народно веће као највиши орган чехословачког ослободилачког покрета организованог у савезничким земљама, а што се таква одлука није односила и на “Југословене”, оправдали су италијанском тврдњом да Хрвати неће заједничку државу са Србима. Није објашњено због чега се та “селективност” није допала Американцима, тек – Вилсон је 26. јуна ставио до знања својим сарадницима да више не треба имати обзира према територијалном интегритету Аустроугарске, да би после два дана, “његово” министарство спољних послова изјавило да “све словенске расе треба да буду потпуно ослобођене од немачке и аустријске власти”.
Стотинак дана касније, 17. октобра, председник угарске владе Иштван Тиса саопштио је да је рат изгубљен, али то није довођено у било какву везу са могућношћу да би то значило и пропаст угарске државе. Већ наредног дана, Вилсон је аустроугарски предлог за мировне преговоре пропратио изјавом да су се, од времена кад је он формулисао својих четрнаест мировних тачака, услови за ону десету битно изменили: “чешко-словенско Народно вијеће de factoо је ратујућа страна, која је снабдјевена потребним ауторитетом да управља војничким и политичким пословима Чехословачке”, те да су и “народне тежње Југословена за слободом праведне. Стога предсједник више не може признати пуку аутономију ових народа као основу за мир, већ је присиљен захтијевати, да буду они, а не он, судије о томе, каква ће акција од стране аустроугарске владе задовољити тежње и схватања ових народа о њиховим правима и о њихову одређењу као чланова у породици народа”.
Све то и тако – званично и за “јавну употребу”.
А стварно – није требало много чекати да се види шта је Русији (у међувремену “унапређеној” у Совјетски Савез) донела увезена “револуција” геноцидне природе: грађански рат од 1918. до 1920. године однео 10,180.000 живота, око милион грађана избегао је у иностранство (ДругЛењир говорио је о два милиона, а из Лиге народа, 1926. године, потекао је податак да их је било 1,600.000), податак совјетске Централне статистичке управе казује да је 1922-23. године од глади умрло 5,053.000 људи, истраживач И. Г. Ђађин је у једном чланку писаном 1976-78. проценио да је у периоду 1929. до 1933. године изгубљено 15,200.000 људи (власт је његово истраживање оценила тако што га је одмах ухапсила), новија истраживања казују да је од доласка бољшевика до краја 1946. године, у много мањој и мањељуднијој Украјини помрло од глади (1921-1923, 1932-1933, 1946) и побијено током великог терора и у Стаљиновим чисткама око двадесет један милион људи, те да је током Другог светског рата вођеног с искључивим циљем да се православном руском (и србском) свету дође главе, Русија изгубила око двадесет милиона људи – девет милиона војних лица и једанаест милиона цивила.
На другој страни, једна студија америчког Поткомитета за унутрашњу безбедност казује да је полувековна комунистичка владавина смањила руско становништво за “најмање 21,5 милион људи” погубљених или умрлих у логорима Совјетског Савеза. А можда и више јер аутор тог извештаја “тврди да је његово предвиђање конзервативно и да реална бројка износи чак 45 милиона”. Неким Американцима се чинило да је и то премало, а Харију Труману, првом америчком председнику после Другог светског рата, “омакло” се, без обзира на све стварне или претпостављене жртве, да каже како се “Русија издигла из мрачног доба тек 1917”.
Том будалаштином настојала се потиснути чињеница да је у време које је претходило “октобарској револуцији”, индустријски развој Русије, праћен снажним успоном руске науке, надмашио стопу раста западних индустријских гиганата Сједињених Америчких Држава, Енглеске и Немачке. Будући да је руски економски раст био праћен и бурним развојем уметности и културе, једном француском критичару дало се да као највећа културна достигнућа људског рода именује античку грчко-римску културу, италијански Препород и руску литературу 19. века.
Што се Србије тиче, “савезничка забринутост” за њу дала је за право енглеском политичару Чарлсу Мекардију да непосредно по окончању Великог рата напише како су “немачки владари добили што су тражили: трећина укупне популације Србије, мушкарци, жене, деца леже измасакрирани у гигантским масовним гробницама ископаних зато што су немачки владари то желели”. А ту “трећину”, према подацима датим Конференцији мира у Паризу 1919, чинило је 1.247.435 душа, односно 28% становништва по попису из 1914. године.
Велики рат окончан је мировним преговорима у којима је водећу улогу себи прибавио председник Вилсон. Са тим у вези занимљив је и податак да се у немачкој делегацији том приликом налазио Макс Вартбург, банкар који је ДругуЛењиру обезбедио повратак из Швајцарске у Русију “преко ратом растрзане немачке територије” и (какве ли “случајности”!) – брат америчког “преговарача” Паула Морица Вартбурга. Уз све то, Макс Вартбург био је на Версајској конференцији не само “главни преговарач” за немачке финансије, већ је тамо био присутан и као човек који се налазио “на челу немачког система шпијунаже”.
И из Великог рата, доцније названог Први светски, као и осталих ратова које је америчка политика покретала и у којима је њена војна сила учествовала – привреда и економија САД излазиле су спектакуларно и спасоносно обогаћене, а скоро редовно им је претходила дубока криза. Према истраживањима др Мартина А. Ларсона који је скоро цео свој научни век провео студирајући систем америчких федералних резерви, Америка је у својој Револуцији (названој још и Рат за независност) зарадила седамдесет пет (75) милиона долара; у рату 1812-1814. године сто двадесет пет (125) милиона; у Грађанском рату три (3) милијарде; у Првом светском рату тридесет (30) милијарди; у Другом светском рату “цифре су вртоглаве и мере се билионима долара”; ради се о “нашим” милијардама, а др Ларсон још објашњава да амерички банкари у својим ратовима краду своје грађане, а у ратовима на другим странама краду остале.
Да Сједињене Америчке Државе сматрају своје геноцидне “послове” природном појавом невредном памћења, још мање помињања, потврдио је и Кристофер Хил, њихов амбасадор у Србији, у интервјуу за Недељник, средином јануара 2023: “За мене је највеће разочарење било то што сам мислио да су ствари за које сам мислио да су одавно решене и даље свеже у главама људи. Изненадило ме је, кад сам дошао овде прошлог марта, што је сваког дана било неких подсећања на 1999. годину. Државама, баш као и људима, неопходна је и отпорност, али и то да се неке ствари заврше да би могао да кренеш даље”.
Ни Хил, али, нажалост, нико од оних који “у домаћој радиности” одлучују о збивањима у Србији или, макар, утичу некако на њих, не досећа се да је “самоопредељење” примењено у Русији “октобарском револуцијом” – 1945. године накалемљено Србима у броЗЛОвој Југославији. Србија, правни следник те неприродне творевине, и данас трпи “самоопредељењске” творевине и течевине.
Укључујући и ововремене плаћеничке, фашикратске протесте организоване под слоганом “насиљем против Србије”.
Још нам само Вилсон фали / На улици или неком тргу.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: