Јагњофуци

 Пише: Јован Лакићевић

Јадао ми се, покајнички, мој брат и кум, пјесник Момир Војводић, иначе савезни посланик и сенатор Републике Српске, како се тешко огријешио о људе који су били жртве  такозване антибирократске револуције, називајући их, погрдно, „јагњофуцима“. Била је то његова кованица, једна од многих које овај расни пјесник и врсни бесједник смислио.

Раширила се, брзином вјетра, по читавој Црној Гори у вријеме кад су „џемпераши“ освајали власт. Била је предмет пошалица, неких назови сатиричних пјесмица, па и жестоких  критика. Али, не лези враже, и једна од главних тачака „оптужнице“  „младих, лијепих и паметних“ на рачун њихових претходника на власти!

Како су, забога могли, у својој бахатости и осионости, приликом завршетка неког сеоског пута или, рецимо, водовода, да сједну са својим домаћинима, поједу парче меса и попију чашу ракије… Створена је атмосфера у ондашњој јавности по коме је то био страшан гријех властодржаца. Војводић је томе додао још једну кованицу – „фотељаши“.

Јагњофуци и фотељаши,  да ли је могло бити нешто грђе од тога? Па  могло је, али се то тада није знало, чак ни слутило!

Цемпераши ће веома брзо замијенити своје тренерке и џемпере листер одијелима, шивеним у Риму и Паризу. Такође, веома брзо, (мада су друкчије обећавали,) преселиће се из гарсоњера у раскошне станове и виле, од којих је најпознатија она на Горици, чија се вриједност процјењује на два милиона евра.

Као људи који мисле на будућност (добро, не морају баш на будућност земље) постарали су  да понешто од некретнина прибаве и на атрактивним свјетским дестинацијама.  Злу не требало… А „зло“ се, изгледа, примиче.

„Маи“, (тако се Војводић обраћао млађим, њему блиским људима), виђе ли ти ово чудо? Ја нагрдих „јагњофуке“, од којих неки нијесу, можда, ни окусили парче јагњећег меса, а ови нам поједоше – земљу! И неће стати док је не докусуре…Како њих да назовемо?  У помањкању пјесничке имагинације, рекох: „Земљофуци!“  „Па, добро, док не смислим нешто прикладније“, рече Војводић. Помислих, док ми смишљамо какво име да им дамо – оде нам Црна Гора!  Момир ће  додати још нешто што ми се баш урезало у памћење: „Па  ови, које су онако безочно почистили, били су за њих – прави монаси!“(Разговор је, иначе, вођен прије десетак година.)

Знао сам, стицајем прилика, по неколико појединаца из обје гарнитуре (избјегавам да кажем – људи, да се, стављајући их у исту раван, не бих огријешио о оне који то, ваистину, – јесу били!) У једном од текстова, објављених на овом Порталу, помињао сам Видоја Жарковића и Миљана Радовића, као људе на највишим функцијама у  Југославији и Црној Гори, који су живот завршили у скромном двособним становима.

„Случај“ Миљана Радовића, који је прије највише партиске функције у Ц. Гори, био ректор Подгоричког универзитета.,  нешто ми је ближи, (били смо рођаци и комшије у Морачи и Морачкој Бистрици, односно Жирцима,повише Црквине).Свакога љета трошили бисмо бар пола наших одмора у косачким мобама да би колико-толико помогли ратним удовицама ( на обје стране), инокосним  саплеменицима  и другима којима је наша помоћ била драгоцјена . До Миљанове старе брвнаре  Под лијеском, могло се стићи само теренским возилима. И то – с муком.

Када су му из Колашина предложили да се тај сеоски шумски пут, дужине пет-шест км наспе туцаником, рекао је ( у мом присуству): “Па нијесу нас бирали на функције да би смо решавали наше личне, или племенске проблеме,  или потребе везане за сопствену узицу! Не долази у обзир!“

Миљан је возио неки руски смијешни „алеко“, кога одавно нема на нашим друмовима. Али су му и то украли Шиптари  када је пред крај живота ишао да посјети Метохију, Пећку Патријаршију, Дечане и Ђаковицу , коју је његов отац, Михаило Никићев, заједно са  Савом Лазаревићем Батаром, ослобађао од Турака и Арнаута 1912. године.

Иначе, од Миљана сам више пута чуо да су  их „џемпераши“ требало нормално да наслиједе на свим важнијим функцијама  – за годину дана (зар Мило није био најмлађи члан ЦК СКЈ?)  Али су ови, изгледа, сматрали, да је боље да се то учини путем „антибирократске револуције“. за  коју ће ми до данас остати загонетка шта та синтагма, у ствари, значи!

И још Један „случај“.  Када је до Момира Булатовића (можда јединог часњног „џемпераша“)  предсједника Црне Горе, стигла информација  да је  С.Маровић, онда, ваљда, предсједник Скупштине ЦГ ,  да је овај прошверцовао  петнаест шлепера цигарета у вриједности од  1 500  хиљада марака, , на питање Булатовића, да ли је то тачно, одговорио:“Ја мислим на своје потомство и унуке, а ти – како хоћеш!“

Ето тако се мислило на своје „потомке и унуке“ у новије вријеме.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: