Насловна Поглед Јак бирократски систем – карика без које нема ланца

Јак бирократски систем – карика без које нема ланца

0
Илустрација

Пише: Лука Мркобрада, члан УО Народне Слоге

Снажна, добро организована и ефикасна бирократија један је од кључних елемената у систему сваке озбиљне државе. У Србији су жалбе на гломазну, неефикасну и лењу бирократију опште место, без обзира на идеолошки профил и способности тренутног режима на власти. Док приговори на неефикасност и компликованост државне администрације имају смисла, инсистирање на сталном смањивању бирократског апарата је често упитно и непромишљено. Бирократија је добра или лоша, ефикасна или неефикасна – независно од броја службеника или гломазности система у целини. До оваквог закључка може се доћи ако се дубље посматрају сви успешни друштвени системи у модерној историји света, од позног средњег века до савременог доба.

Према речима економског стручњака Небојше Катића, сви који су нешто од себе направили (у економском смислу) копирали су јапански модел развоја у другој половини XX века. Тај модел подразумева да најбоље људе „гурате у државу“, односно у државну администрацију. Тако изграђена администрација затим покушава (настоји) да развије државу. Он даље истиче да је слободан простор (за развој) ограничен способношћу и квалитетом кадрова „стављених у државу“. У Србији се тај слободан простор не може ни открити ни проширити, јер је српски „државни апарат изузетно слаб“. Такав концепт развоја могу применити како велике тако и мале државе. Одличан пример за то је муњевит развој (минијатурног и ресурсима више него сиромашног) Сингапура, али и солидан темпо развоја Вијетнама у последње време. Па ипак, пред несхватљивим и незадрживим развојем Кине, сви остали примери једноставно бледе. Ова држава јесте огромна и многољудна, али то није основни разлог њеног великог економског успеха у протекле четири деценије.

„Пре или касније ова економија ће се успорити“, прогнозирао je развој кинеске привреде њујоршки кулумниста часописа The New York Times Томас Фридман (Thomas Friedman) 1998. године. Он је тада тврдио да кинески економски успон под ауторитарном влашћу не може дуго трајати, стога што привредни развој неизбежно води ка демократизацији друштва и либерализму.

Двадесет година након овог предвиђања, Кина је друга по снази економска сила са изгледима да у наредној деценији смени САД са места водеће светске економије. Привредни раст Кине се током ових двадесет година стално увећавао, комуникационе технологије су се брзо шириле – данас, 600 милиона Кинеза поседује смартфон а око 750 милиона користи интернет – али очекиваног цунамија политичког либерализма нема. Актуелни режим председника Си Ђинпинга је, штавише, ауторитарнији него што су били режими који су његовом претходили.

Амерички професор и политиколог кинеског порекла Јуен Јуен Анг (Yuen Yuen Ang) анализирала је у тексту (Autocracy With Chinese Characteristics) за часопис Foreign Affairs узроке кинеског економског успеха. Она указује на чињеницу да западни економски стручњаци стално занемарују „кључну реалност“, а то је да је Кина од отварања свог тржишта 1978. спроводила озбиљне политичке реформе – само не онакве какве су западни аналитичари очекивали.

Уместо успостављања вишепартијског парламентаризма и друштвеног система заснованог на личним слободама и либерализму, Кинеска комунистичка партија (у даљем тексту ККП) је извршила промене „испод површине“, реформишући своју масивну бирократију у намери да искористи многе очигледне користи демократизације – пре свега, одговорност, конкуренцију, као и делимично ограничење моћи – без умањивања контроле од стране једнопартијског система. Резултат овог подухвата је била креација јединственог хибридног система – аутократије са демократским  карактеристикама. Анг напомиње да су ове промене у кинеској јавној администрацији „тихо трансформисале“ окошталу комунистичку бирократију у врло динамичну и „склону прилагођавању“ капиталистичку машину. Међутим, и она сматра да је постепена демократизација кинеског друштва неизбежна на дужи рок.

У Кини је „бирократија политичка, а политика је бирократизована“, изјавио је један високо позиционирани кинески чиновник. У кинеском комунистичком режиму, политичка моћ се не раздваја од јавне администрације. Према томе, разумевање кинеске политике подразумева уважавање значаја који има кинеска бирократија. Она се састоји од два вертикална хијерархијска стуба – партијског и државног – који се провлаче кроз свих пет нивоа државне власти: централни, провинцијски, окружни, градски и општински. Оваква испреплетаност твори својеврсну matrix структуру. Зато је могуће да један општински начелник, који организује општинску администрацију, истовремено буде и заменик општинског партијског руководиоца. Штавише, честе су ротације чиновника са партијског нивоа на државни и обрнуто.

Кинеска јавна администрација је масивна. Само државни и партијски органи (без војске и државних предузећа) броје преко 50 милиона људи. Од тог броја око 20 одсто чине јавни службеници, који обављају управно-надзорне послове. Остатак чине разни јавни запосленици, као што су инспектори, полицајци и медицински радници.

Елитни један проценат ове бирократије, око 500.000 људи, чини уједно и политичку елиту Кине. И овако издвојена елита (1%) се понавља на свим нивоима власти. У првој категорији је државно вођство, које укључује партијског секретара, председника државе и чланове врховног партијског комитета (истовремено обављају партијске или државне фунције и стратешке – попут постављања чиновника или одржавања јавне безбедности). У другој категорији су јавни службеници и радници разних профила који су стално стационирани на одређеној локацији.

Одговорност кинеске јавне администрације је огромна, јер се државно вођство на њу ослања и у управљању државом и у вођењу економије. Бирократе не само да спроводе политичке одлуке и законе, него их и формулишу и прилагођавају околностима на локалном нивоу.

Када је започео велику реформу, Денг Сјаопинг се фокусирао на бирократију трансформишући је у главног покретача економског раста. У том контексту је била веома важна одлука да се у бирократији власт једног човека замени влашћу колективног вођства, као и одлука о увођењу ограничености мандата и обавезног пензионисања за елитне чиновнике.

Денг је водио прагматичну политику и користио је нови систем да локалне вође претвори у продуктивне економске агенте. Укратко, током првих деценија реформи, нови критеријуми испуњавања задатака подстакли су локалне вође да остваре брз економски раст без узроковања политичке нестабилности. Добри резултати су чиновницима увећавали могућност унапређења, али су им доносили и веће зараде због бонуса које је држава исплаћивала. Притом су најуспешнији чиновници добијали и неколико пута веће бонусе од оних који су остваривали скромније резултате. Такође, најбољи чиновници су јавно похваљивани, уживали су углед и добијали почасне титуле. Тако подстакнути, бивши комунистички службеници снажно су промовисали индустријализацију и економски развој. ККП је кроз ове реформе остварила значајан ниво одговорности и конкуренцију у оквиру једнопартијског система. Најважније од свега, организована је бирократија усмерена на резултате и позитивно надметање у економском развоју.

Бирократске реформе међу локалним вођствима јесу биле кључне, али не и довољне за коначан успех реформи. У новоствореном кинеском друштвеном систему, нижи нивои јавне администрације исто тако су играли важну улогу као потенцијални агенти економских промена. На пример, могли су користити лична познанства да привуку улагаче капитала у њихове средине или да пружају комерцијалне услуге као државне агенције.

У суштини, након првих успеха у реформама, успостављен је својеврстан систем поделе добити: јавни запосленици су добијали део прихода оствареног пословањем њихових организација. Овакве промене су условиле брзу промену радних навика и стварање нове, на резултате оријентисане културе у бирократији. Тако устројена бирократија је заправо искрчила пут капиталистичким облицима пословања у Кини.

Природно, ове промене су довеле и до озбиљних проблема са корупцијом као и до одређених сукоба интереса између политичких и пословних елита.

Иако ниједна од поменутих рефорни не може бити означена као традиционално политичка, њихови ефекти јесу политички. Оне су измениле приоритете владе, увеле конкуренцију у систем и показале у којој мери грађани могу остварити директан однос са државом. Оне су, изнас свега, подстакле економску успешност, омогућавајући ККП да ужива бенефите сталног привредног раста уз истовремену елиминацију захтева за политичком либерализацијом.

Режим Си Ђинпинга представља нову етапу развоја земље. Кина је данас средње развијена земља са растућим образованим, повезаним и захтевним грађанством. Самим тим се појављују и одређене политичке тензије у друштву.

Кинеска држава не показује било какву толеранцију према проблему корупције. Напротив, она се сурово сузбија. Политичке тензије су врло ниског интензитета и под апсолутном контролом ККП. Па ипак, држава ће морати да пронађе начин за искоришћавање огромног креативног потенцијала кинеског друштва. У том процесу ће државна стега морати да попусти у одређеној мери. Али, опет, ни такво попуштање стеге не мора водити ка оном нивоу либерализације које прижељкују западне земље.

Кинеско искуство показује да се демократија најбоље уводи када се накалеми на већ постојеће традиције и институције (у кинеском случају, на лењинистичку бирократију). Дакле, много је лакше и боље промовисати политичке промене на основу оног што већ постоји, него уводити нешто што је том друштву потпуно страно.

Такође, може се закључити и да је наводна дихотомија између државе и друштва – лажна. Исто тако, када је Кина у питању, отпада и тврдња о дихотомији између партије и државе.

Америчко становиште о подели моћи у друштву темељи се на претпоставци да државни чиновници могу имати само један идентитет, односно да припадају само једном нивоу власти. Али, ово није случај у Кини као ни у многим другим традиционалним друштвима, где је преклапање различитих нивоа власти опште прихваћено правило, закључује Анг.

Србија се ни у ком случају не може поредити са државом као што је Кина. Кина је велика и независна држава, а њен једнопартијски систем је нужност и последица тешких историјских искустава кинеског народа у XIX и XX веку. Међутим, кинеско искуство нуди разна решења која Срби могу искористити за јачање своје државе и економије. Улагање у снажну државну бирократију, професионалну и отпорну на вирусе које производи вишестраначки политички систем, сигурно је пут којим би требало поћи. Обнова и изградња српске државности најважнији је циљ српског народа данас. Тако би бар требало да буде. У том смислу, из јапанских, кинеских и сингапурских лекција можемо много научити. Оне нас могу усмерити ка доношењу више него важних одлука.

 

 

 

ПОСТАВИ ОДГОВОР:

Please enter your comment!
Please enter your name here