Јаков Силни, из Бокешке

Пише: Емило Лабудовић

Човјек је животиња генетски предодређена да скупља, граби, има и отима, да влада или да служи владаоцу, и зато су они који су савладали сопствени егоизам и научили да дају и поклањају, ријетки колико и шкољке са бисером.

Гледам нешто ових дана оног несрећног Јакова којег смо, не баш вољом, угурали у кабинет предсједника државе. И прије него се смјестио у прву, подвлачим: ПРВУ државну фотељу, процијенио је да му је то мало, јер, мада прва, ова фотеља баш и не дрма државом. А Јаков је хтио позицији у којој се његова пита за све и свашта. Међутим, уставна овлашћења светога Јакова исцрпљују се нешто мало у протоколу, сликању свуда и са сваким, пријему агремана и давању сагласности на предложене амбасадоре и у ономе гдје је најревноснији: враћању закона Скупштини на поновно одлучивање. Јесте да тај хир траје кратко, али… неће ту они њему да потурају све и свашта.

И мада је функција предсједника државе више част него маст, а Јаков је био и јесте довољно образован да би то знао и прије него смо га, као Сизиф камен, гурали уз државни Олимп. И као из бунила, одједном се досјетио да му је све то мало и да хоће још. Јер „част је част, ал’ власт је власт“, пјевао је покојни Ђоле Балашевић. Таман као да је антиципирао Јакова од испод Острога, слава му и милост. Не Јакову већ Острогу. Јер, кућа Милатовића је, на овај или онај начин, у овој или оној сфери, остављала видљив траг у историјском трајању Црне Горе, па ни садашњи важни Милатовић не би да заостане. Е, сад, пошто не умије да пјева, ни гуслање му не иде од руке, не пише поезију, дудук је за прозу, спортом се уопште не бави… једино поље испољавања и доказивања остала је политика. А и у политици, ако нијеси на власти, трагови су попут пишања по снијегу.

Пошто на политичкој висини на којој Јаков обитава, рекох, и нема неке власти, Јаков је одлучио да се спусти до самог дна и да загази у тај глибеж свега и свачега. Односно, са ловћенске висине право у… Бокешку улицу. Јер, у тој улици, наводно, обитавају најљепши, најчистији и најпаметнији Подгоричани. Мада себе држим „староподгоричанином“ (у Подгорици живим већ 40 година и већ сам стар за све паре) и Бокешком сам прошао небројено пута, али нешто нијесам запазио та њена посебна својства. Али, ко сам пак ја па да то запазим, јер Јаков на све то гледа ем са врха Острошких греда, ем са висине предсједничке функције.

Али, да би се стигло до Бокешке, Јаков је прије тога морао да раскује тешке негве које су га везале за оне који су га политички обликовали и учинили оним што је тренутно. И Јаков се уопште није жалио у том послу. Као крме масну врећу разбуцао је свој ПЕС, а и све оне преко чијих се грбача попео тако високо. Није жалио ни времена ни труда, ни псовки и грдње му није мањкало, а блата којим се бацао на дојучерашње саборце било је више него на Жабљаку Црнојевића.

Јаков је од разбијеног ПЕС покупио подмладак јер не жели да ико буде старији од њега, ни у једном сегменту. Шиљокурани и каћиперке, тек омирисали политику, гарантују да ће, заједно са Јаковом, Подгорицу учинити бољом и спријечити политички циркус који тренутно „игра“ у Црној Гори. У ту сврху у савез је позвао и највећег политичког циркусанта у држави, Дритана Абазовића и његову циркуску дружину звану „ на ивици цензуса“, а не би било изненађење ни ако се у Бокешку пресели и „наш/њихов“ Алекса. Све у свему, слика и прилика да ће „Јаков без власти“ ту опојну мјешавину убудуће, кад већ не може преко Цетиња, великом кашиком захватати из Бокешке.

Црногорски политички ћушпајз под којим се ових дана подлажу ватре у више општина већ ври и прије него је задимило. А како је за ћушпајз најважније да се стално и јако мијеша, несрећни Јаков нити спава нити скршћа ноге под собом. Јер, шта је Цетиње, Ловћен, столица Петровића… према чистоти, снази и значају Бокешке?

П. С. Јакове, Јакове, чврсту ти вјеру дајем да ћу Бокешку заобилазити у широком луку, да ми се ни у сну не би омакло да те још који пут заокружим!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: