Јалови у срцу

Бећир Вуковић

Након пада комунизма и у Црној Гори (осим, у Шавнику…), морало би се приступити и друкчијем начину размишљања о политици, етици, естетици, о правди (нарочито правди…); послије краја једне идеологије која више нигдје и никоме није прихватљива, дошло се до суште потреба за стварање закона путем консензуса и преговора, како би се побјегло од поларизације коју све више пореде са културом супермаркета, и сличне пластике и лошег избора, и оживљавања свих врста фундаментализама, и етичких, и племенских, и породичних…!

Удружења писаца прије су задруге са лошом испашом него нешто друго – институције културе – а књижевне награде као да су незамисливе без религиозног печата… Ако хоће да преживи умјетничко слово, од тога се мора измаћи..!

Што прије оставити насамо оне који пишу – мастилом благости. Отуда, и поплава кича, што се још само овдје литературом зове..! Као да је постати личан – безлична врлина..!

У светским културама давно је формирана одговарајућа дистанца између духовне, и световне културе; не постоје ствари које служе вишим циљевима, и мање ствари које служе задовољењу нижих (нисих) страсти, и мање сублимираних циљева.

Мора се усвојити принцип дедистанцирања, при чему, на пример, слика мртве природе са патлиџаном, не мора бити умјетничко дјело ниже вриједности, од слике мадоне.!

Расправе о Закону о слободи вјероисповијести, понекада личе на некакву екуменску расправу, зар не..?

Као да у позадини овога Закона стоји екуменска сјенка… Нису само у питању кадрови кад је предсједник државе на ноге носио Папи закон на потпис…

Не постоји толико стара тема и идеја, на коју се не може нешто ново рећи. Тако и у вези овдашњег комунизма и посткомунизма и екуменизма, и разних извођача радова, пратњи, бранитеља, првобораца, безличних, лицемера, ласкаваца, и редом, па све до врата пакла..!

Нема ништа јефтиније од ласкања, а међу ласкавцима истакнуто мјесто заузимају црногорски новинари. И многи други са оловком у руци…

Критиковати власт (!), а никад не поменути прогон једног народа, истовремено значи и креирати исту идеологију.

У креацији дискриминаторске идеологије посебно мјесто припада црногорским писцима и новинарима.

Ако ико зна неког црногорског писца или новинара који је критиковао дискриминацију српских писаца, слободно га пријавите, да знамо о коме се ради.

Пластичније речено: спољашњи злочин – дискриминацију – наносила је власт – а на унутрашњем злочину дискриминације, дисциплиновано су радили црногорски писци и новинари.

Кад их спојите, ето комплетне карикатуре: власт, и црногорски интелектуалци – радили су у спрези. По румунском сценарију.

Какогод, испаде да су црногорски интелектуалци чак и гори од црногорских политичара..!

Ради се о оним црногорским новинарима и писцима, којима је баш лако пошло за руком да буду писци и новинари (требало је, само, домоћи се оловке…), а ако хоћете постати и академиком, онда прибавити и препоруку полиције.

Они који лажу најлакше се вређају. Да ли је могуће критиковати црногорску власт, а не критиковати дискриминацију Срба у Црној Гори..! На ово питање кад-тад мораће одговорити црногорски интелектуалци – новинари, писци, академици..!

Грехове помињемо, грешнике не именујемо. Тешке су ријечи које иду за грешницима…

Чак, ни сада (!) не помињу дискриминацију Срба у Црној Гори, иако се власт баш на том путу – стрмопиздила.

Па ако се власт – стрмопиздила – стрмопиздили су се и црногорски писци и новинари и академици..!

Да ли је могуће да деценијске захтјеве на – једнакости – не чују црногорски интелектуалци..?

Могуће је, зато што нису ни писци, ни новинари, ни академици, словом, зато што нису – интелектуалци..!

Са друге стране, да ли је идеја – једнакости – уопште могућа у икаквој Црној Гори, једно је од главних питања, а на одговор немамо кад чекати.

Једнакост је немогућа, што ће рећи неодржива, без критичких увида у општу паталогију једног већ бившег болесног друштва, у којем је било сто пута више сарадника полиције, него болничарки.

(Болесног друштва које није саградило ниједну болницу…)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: