Јанус међу нама: Жена је, ипак, жена

Пише: Емило Лабудовић

У јеку афере која је жестоко уздрмала не само Србију него и читав регион, покренула лавину жестоких коментара и осуда и поново поставила питање моралног здравља окружења – афере силовања и понижавања полазница глумачке школе оног Алексића, и Црна Гора је добила своје „парче“ бруке и срамоте.

Актуелна министарка просвјете, науке, културе и спорта, Весна Братић, још једном је, а овог пута на начин који је најдубљи морални суноврат, разапета на крст. Најновија стријела одапета у њу, прије свега као жену, у виду неористојне и приземне карикатуре, само је кулминација једног процеса оспоравања и омаложавања започетог самом најавом њеног именовања на позицију министарке. И док су досадашњи напади на њен лични и професионални интегритет колико толико били у оквиру подношљивог, углавном политичког, става, најновији насртај на њу озбиљно поставља питање: докле смо то као друштво стигли?

Позиција јавне личности, поготово политичке, сама собом неминовно носи и ону другу, тамнију страну, медаље која подразумијева изложеност рефлектору јавности и њеној критици. Весна Братић није и не смије бити изузетак. То што су опсервације о њеној личности и професионалној способности најчешће биле резултат унапријед успостављеног односа према њој као Српкињи која своју националну припадност уопште није скривала, у стању предполитичке свијести која, и након тридесет година вишепартизма, још увијек царује Црном Гором, доживљава се скоро па нормалном. Али, и у тој и таквој ситуацији и стању односа, требало би, и МОРАЛА би постојати граница, црта испод које се НЕ СМИЈЕ! Та црта је, и прије и послије, и на крају свега, чињеница да је Весна Братић – ЖЕНА!

У друштву традиционалног моралног наслеђа каква је Црна Гора, без обзира што женски корпус људских права никад није постојао, без обзира што је у том друштву била на маргини заједнице, жена је ипак уживала велики степен уважавања и поштовања. На неки посебан начин поштована је као мајка, као сестра, као стуб породице, економски ослонац домаћинства.

И мада је то било више морални аксиом него што је до краја исцрпљивано у пракси, било је израз дубоког и потајног (јавно је било зазорно) поштовања жене. У „Васојевићком закону“ из 1830. године, већ у првој „точки“ записано је: „да мушка глава буде триста гроша, а женска ТРИСТА ЈЕДАН“! Сестра Батрићева је један од најупечатљивијих ликова „Горског вијенца“, Млада Гојковица, Мајка Југовића, Хасанагиница, Марија са Пркоса и многе друге жене су бисери културног наслеђа нашег народа и свједочанство да је кроз историју, колико год је била и жртва, ипак била поштована. До мјере да је за њену увреду у традиционалном праву најчешће наплаћивано – главом.

Весна Братић је министарка и јавна личност и самим тим неко ко је подложан јавном суду, па и оном најоштријем. Али, Весна Братић је прије свега – ЖЕНА, што чак и у овом моралном дну дна до којег смо стигли подразумијева и захтијева поштовање личног интегритета и достојанства. Ако не од појединаца чија лична и друштвена свијест није одмакла од предака који су скакали с гране на грану, а оно од јавности, друштва, и посебно државе. Макар у мјери којом је штићен интегритет, рецимо, бившег првог полицајца Црне Горе чије је поређење са прдњавом „награђено“ експресном истрагом и казном од 500 евра. Наравно, није све у казни јер она никад не може бити самјерна друштвеном бламу којем су Весна, и многе друге „Весне“ изложене.

Уз законом предвиђену казну, неопходна је и једино друштвено прихватљива и пожељна мјера свеопшта осуда и ограђивање од починиоца, његова општа екскомуникација и јавно жигосање. Јер, свако од нас има неку Весну за коју би и руку дао и преко чијег понижења и увреде не би прешао ни по коју цијену. Тога би требало да буду свјесни и кривично одговорни не само аутори ове бласфемије већ и они који је шире и умножавају на друштвеним мрежама.

Лажни, фејсбук профилима сакривени, мачо типови, тајне јуначине а јавне кукавице, неостварене мушкарчине и освједочени губитници који своје фрустрације лијече пљувањем и вријеђањем с пристојне „даљине“, достојни су једино општедруштвеног презира. У противном, ни као појединци ни као друштво нијесмо достојни циљева којима тежимо и иза којих скривамо своје „кратке панталоне“ демократске зрелости.

Гомило приземних идиота, последњи талогу људске врсте, утувите у те своје примитивне мозгове да је и Весна Братић – жена. Жена, као и све друге, са великим Ж, чију свеукупну људску висину ни погледом не можете да досегнете. Зато, узалуд пљујете јер их, тако морално приземни, не можете досегнути и тај испљувак само ће вам се вратити у лице. Уколико га уопште имате.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: