Јавна кућа

Пише: Небојша Јеврић

„Омладину мог вољеног градића,
Може спасити једино јавна кућа.
Доста је било казнено поправних домова,
Доста прерано ожењене и удате деце,
Ако се ја питам, већ видим темеље,
А богами, и кров ове величанствене грађевине.“

Синан Гуџевић, песник рођен у Новом Пазару.

Многи се новобеограђани сећају Карла и његове јавне куће.

Одавно је затворена.

Некад се тамо одлазило после фајронта, на пиће и на купљену љубав.

Ретки су били они који макар из радозналости нису тамо свратили.

Људмила је имала седамнаест година и Карло се плашио да је пусти у промет.

Није била у понуди.Она је само играла и забављала госте.

Славиша је тих ратних година радио на Југопетроловој пумпи. Било је пара ко блата.Није било никог ко није био спреман да части да би се горива дочепао.

Гориво се продавало у откуваним пластичним флашама да би им се смањила запремина.

Славиша, сад оберкелнер у клубу „Војник“, био је пун лако зарђеног новца. Лако га је и трошио.

И те, по њега, кобне ноћи свратио је са дружином на пиће.

Док су други са дамама одлазили пут соба,он је као опчињен гледао само у Љуљу.

Карло никоме Љуљу није давао али Славиша је био нешто друго. Боље је у то време било имати неког свог на пумпи него у Влади. Униформа „Југопетрола“ је сва врата отварала.

Љуља је у паузама пила најскупљи шампањац са Славишом. Скинуо је златни ланац,кајлу од сто грама, и окачио јој око врата.

Рецитовао Висоцког.

“Ја љубљу тебја.“ шаптао јој је .

„Ти знаш да је ником не дајем. Малолетна је.Могао бих да настрадам. Води је али сутра вече врати.

Није је вратио.

Одвео ју је кући и упознао са мајком. Мајка је заволела нежну Рускињу, из неког села близу Одесе, изгубљеног у равници.

Био је полудео за њом. Развео се. Прекинуо са свим женама.

Ишли су на врх Авале у сред зиме са боцом шампањца и две чаше.Око њих све бело. Нису осећали хладноћи.Водили су љубав на хауби аутомобила.

Куповао је све што би пожелела. Сваког дана доносио поклоне.

Плате су биле десет марака а њему је на пумпи остајало пет, десет хиљада.

Црвени док ми прича. Славиша је мангуп из Блока. Тешко је њему да љубав призна.

Све што је лепо траје кратко.

После два месеца морала је да се врати у Украјину. Истекао јој је пасош.

Славиша се опија данима, месецима. Лумпује по кафанама, кити музику.

Ништа није помогло. Од кума је једне вечери узео новог мерцедеса, ставио у џеп три хиљаде швајцараца и још толико марака и кренуо пут Одесе.

На граници су га тркељисали цариници. Нису могли да верују да неко путује да тражи село у степи, са два бокса марлбора и две флаше вискија.

Хтели су да му растуре мерцедес стар месец дана.

Стигао је до прелаза између Румуније и Украјине али је прелаз био затворен за цивилни саобраћај. Морао је још шесто километара кроз Молдавију па шесто назад да би стигао до прелаза. Онада раскопаним путевима кроз степу до села. Село је било убого и мало. Није било аута. За њим су трчала деца.

Љуља није могла де верује.

„Дошао сам само да ти донесем прстен.“

Хтео је да јој купи кућу. Кућа је била хиљаду марака. Хтео је да јој купи све. Читаво село.

Отишли су у педесет километара удаљен хотел, сличан хотелу Југославија, у којем је ноћење било један долар.

Славиша закупио двадесет соба, цео спрат, да био остао са сам Људмилом.

Провели су четири ноћи без сна а онда је морао да се врати. Прешао је две хиљаде и деветсто километара у једном правцу ,без сна.

Славиша се трипут женио. Све што је зарадио разнеле су жене. Сад је подстанар са остарелом мајком.

Спао је на кафану на крају града где му је дневница хиљаду и по динара. Често ради по две смене.

Седели смо сами у кафани кад је ушла прелепа плавуша у чизмама преко колена,у краткој бунди. Било је на њој пола киле злата.

Славиша је побледео и само успео да промуца: „Ти…“

Знао сам да је то Људмила.

Сада се презива Акарсу.

Удата је за остарелог златара из Измира који има златаре по целој Турској. По Америци.

Дошла је на недељу дана

„Молим те, замени ме…“ рекне гласом очајника.

Остао сам за шанком у празној кафани, њих двоје су отишли у ноћ.

Вратио се после недељу дана. Глава му је падала .

Подочњаци поцрнели. На врату златни ланац.

И његовој мајци је поклонила ланац од сто грама.

„Ти си ме сачувао. И увек ћу бити само твоја.“ рекла му је на растанку.

Нудила му је све али он ништа није хтео. Желео је само њу: Људмилу Акарсу из Измира али њу није могао да има. Морала је да се врати.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: