Је ли украдена Филермоса

Пише: Бећир Вуковић

Колико Црногорци поштују своју историју, свједочи опљачкани Народни музеј. За дивно чудо да још увијек носи то име.

Како се нико није сјетио да га преименује у Грађански музеј Црне Горе.

Кад смо већ код пљачке Народног музеја, требало би се намолити у ону пећину, и видјети да ли је још увијек тамо – на робији – права икона Филермоса. И, ослушнути, да ли кија, да се није прехладила. Има ли костобољу, и какав јој је вид. Послије дугог тамновања, сужањ ослијепи. Ако није доцкан, колико ујутру видјети има ли је. Они би и са ћивота украли. Зато су и навојштили на цркву – да краду, а не да се моле.

Филермосу у кесу, и под пазухо, па у авион, па под облак, и од Малтешких витезова добијеш што ти срце жуди. Зашто је прошле године на Малту летио владин авион. Чудно, да у јануару, тамо пландује петнаест дана. Није сезона па да се државници – љубавници купају. Можда се понешто и потрговало са Малтешким витезовима.

Није могуће да комунизам роди грађанство: немогуће да комуниста роди новограђанче, па да се и зачеће (или природно или вјештачко), и порођај (нормални или са царским резом), деси и у Бару, тој пријестоници мултикултуралности, и мултиетичности. Како изгледа грађанско новорођенче.

С друге стране, не вјерујем да је овдје икада, па ни сада, уопште било и малограђана. И малограђанин је нешто. Једно је извјесно: загребе ли се грађанство, налазимо антисрпство. Исто је значило и југословенство. То је основна преписивачка школа.

„Шта сте очекивали, какве ће се заставе ту употријебити? Управо због тога што је Црна Гора грађанска држава, дозвољена је употреба албанских застава“, на чистом црногорском језику казао је Мехмед Зенка, министар за мањинска права. Министар је „демократску власт“ поштедео и превода.Ово није потоња теза о Фојербаху, али измијениће „наш свијет“.

Времешна је изрека – оно је родило ово. Које оно, и које ово. Како се то обличје зове, тек нова социологија треба да именује. Нове прилике ишту нове стандарде. Дању се ишло у пљачку (плијењење), преко Таре (у Турску), а ноћу се гуслало о Косову и Милошу, Марку, и Рељи Крилатоме, како угоне хате у валовиту Тару. Дању се пљачкало, а ноћу лећело у царство небеско. Од освита прежао се турски брав из омара, а ноћу заклињало на крст. Данас свака тука римује о Косову срцу Србије. Ту су клице овога зла. Данас краде по Морачи, а ноћас у Колашину, на трибини лаже народ, и лупешким рукама уобличава демократске поруке.

Многе чуди зашто је Ђилас у „Бесудној земљи“, тако немилосрдно, прво ошинуо по својој породици. Зашто је тако пластично описао пљачкаше из своје фамилије, а онда редом – пљачкаше племенике, и кумове лупеже, и редом. Кад нијесу имали шта друго да пљачкају, ти витезови, пљачкали су кокошке: соколови излијетаху наврх кокошарника.

Међу фамилију (мајку, жену, дјецу), ти хајдуци, стизали су са сепетима кокошака. И габељи су их пљували. Не зато што им се мијешају у јунашто, него што им краду посао. Каквим су моралом задајали синове и унуке. Са каквим је образом тај зор делија увече лијегао поред жене. То је родило будуће паликуће, братоубице, и јамаре. Је ли то родило и данашње грађане. Видјели смо ових дана на дјелу младе партијске депеес кокошкице, како бране кокошињац, како бране кокота без кљуна.

Прве ноћи послије сахране, Драгиши Меденици су раскопали гроб, и са мртвог свукли токе и гаће, и однијели. Најлакше је било оптужити габеље. Син Драгишин, бригадир Милош, опет је обукао оца, и сахранио. Драгишиног унука Нова, адвоката, а Милошевог сина, мучки су убили за вечером, међу дјецом, у ђедовој – очевој – његовој кући, у Војковићима. Нијесу га убили габељи него потомци оних који су опљачкали Драгишин гроб. Кога су родиле те братоубице, и гробоубице, и шта данас раде ти грађани.

Сретамо ли и данас то политичко смеће по улицама, канцеларијама, музејима, скупштинама, учионицама, академијама, болницама. Не да сретамо – него и гласамо. И бирамо за вође. И, то води државу. Докле.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: