Један „џепни Куста“ за сваког Србина

Пише: Петар Драшковић

Српски народ обилује занимљивим крајностима. Мало је дијелова свијета гдје имате тако квалитетан генетски спој физичке љепоте и интелектуалне напредности, судара цивилизација и утицаја, а толико очуваних атавизама. Динамична збрка која нас носи од немила до недрага.

Срби су били једини државотворни у овом дијелу Европе и с том богатом традицијом понајбоље познају политичке процесе. Зато гаје највећи демократски интеграциони капацитет за свакога ко жели да гради боље и љепше друштво. Иако су то показали небројено пута, још увијек их прати стигма геополитичког “чудовишта”.

Тешке лажи ширене током несрећних ратних дешавања ишле су до тога да је 1999. њемачки министар одбране Рудолф Шарпинг тврдио да су Срби на Косову и Метохији вадили бебе из трудних Албанки и пекли их на роштиљу, упоређујући српске злочине са Аушвицом. Та ружна прошлост је за нама, а хришћански је опростити другоме. Позицијом дежурних “лоших момака” за Србе се још отплаћује велики новац из Саудијске Арабије.

Емир Кустурица је једном приликом казао да се данас једино поштује прошлост оних народа који имају атомску бомбу. Таман посла да се искористи, не дај Боже, него чисто имати „једну џепну“ да однекуд вири. Таква ствар је статусни међународни симбол. Односно, ако немате нечим да заплашите утваре, оне ће вам стално држати отровни бодеж под грлом у мрклој ноћи.

Срби не могу да баратају категоријом атомских бомби, али зато имају стручњаке из атомске физике, математике, информатике и многих других научних области. Посједују “џепну” памет и отвореност. Упорност Срба и православних хришћана уопште је одбранила светиње у Црној Гори. У етар су послате најбоље слике историјске побједе љубави и слоге.

Читав свијет је видио како се посланици Демократског фронта хапсе у Скупштини Црне Горе док бране усвајање безакона против Српске православне цркве. Говорили су Ђукановићу у лице да је лопов, што је био окидач буђења народа и промјена које су услиједиле. Оно што је бивши режим радио систематским прогоном крстоносаца било је, рекао би Куста, покушај да се понизе Срби у Црној Гори.

Кустурица је натпросјечно “џепно издање” на трусном подручју Балкана. Не мрзи никога, а поштује своје. Долази са оних простора који задиру дубоко у сложеност људске личности на животним раскршћима. Држи се здравих материјала, дрвета, камена, динарске архитектуре, крста, Његоша, Андрића, Гаврила Принципа, али и братског руковања Мехмед-паше Соколовића и патријарха српског Макарија.

Пружена рука пећког архиепископа говори о српској ширини више од свих вододјелница. Срби не могу да стварају неправду јер знају како је искусити. Покојни ДПС и његови сателити су производили нетрпељивости у Црној Гори. Издисаји те мантре су невјешто шкрабани по пљеваљским зидовима. Стога, нека “џепног Кусте” на реверу сваког од нас. Нека се нађе, не једе хљеба.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: