Један народ – један сабор: Ердоганизовање или хомогенизовање Србије

Пише: Мишо Вујовић

Доста је било туђих и наших међа. Народу окруженом спољним непријатељима и јаком петом колоном јединство је једино оружје, што је доказано у сви ванредним ситуацијама до данас. Противници тог јединства јединствени су у ставу да Србију треба свести на границе из времена Берлинског конгреса. Оно што нису успели Немци и Енглези пошло је за руком српским комунистима, на чијој платформи је територијално и идеолошки разграђен српски национални корпус.

Имамо илузију да смо се ослободили комунизма али не и идеолошке матрице и предрасуда дубоко укорењених у свести огромног дела грађана.

Мантра о великосрпском хегемону створена у одајама Коминтерне пласирана као одговор на јачање једне јаке хришћанске државе на Балкану.

Уз фалсификовање комплетне историје Срба и Јужних Словена, у Бечу и Берлину, су настали планови за потпуно уништење Србије уз каснију подршку Лондона, данас Брисела – Вашинктона.

САД су све до деведесетих година прошлог века одолевале себофобној пропаганди запада, пре свега Немачке и Велике Британије.

И данас као 1914. или 1916. ,1941. или 1944. као и 1999.године планови се нису променили али околности и те како јесу услед покушаја западне осовине да ратом у Украјини дестабилизује и баци на колена Русију, као што је то скраја седамдесетих учињено авганистанском замком која ће се показати кобном за Совјетски Савез.

На срећу слободоумног света Русија као кичма великог СССР-а судећи по начину вођења рата у Украјини и те како је извукла поуке из пакла Авганистана у коме су америчке тајне службе обучавале и формирале милитантне и самоубилачке формације Талибана. Главни координатор између тајних служби Америке и милитаната на терену био је официр ЦИЕ Осама бин Ладен, спектакуларно ликвидиран, али до данас нико није видео његово беживотно тело, наводно бачено у дубине океана.

Како се однос снага у свету мења, тако се јавља потреба код многих малих земаља да поврате део суверенитета а пре свега да скину културолошку хипотеку и пројектовану историјску матрицу у којој им се намеће одговорност и кривица за наводна злодела. Уз стигму за почињене злочине паралелно се одвија жестока кампања против било каквог покушаја пружања отпора сатанизацији већ се беспоговорно прихватају декадентне вредности чији је циљ разградња и уништење традиционалних хришћанских вредности.

Ових дана сведоци смо напада на Свесрпски сабор Србије и Српске, а зашто не у српског бића Црне Горе, чија бројност је неупоредиво већа од антисрпског дела грађана некада најсрпскије државе.

Након Другог светског рата сваки скуп са више од три шајкаче сматран је за великосрпски укључујући и Сабор трубача у Гучу, за који је песник Бранко В. Радичевић морао да пред надлежним друговима образлаже и гарантује да шатори са трубачима, пивом, свадбарским купусом и печењем неће постати регрутни центар за рушење братства и јединства.

Најновије саборовање или свесрпски скуп, у другосрбијанским медијима окарактерисан је као велика Србија, тамни вилајет, Ердоганизација Србије.

Отклон према сопственом народу у нашем случају код појединих група прерастао је у веома исплативу србофобију, што је последица транзиционог егзила из колонијалне свести у неоколонијални глобализам.

Критичност према сопственој култури је веома комплексна а последице су трајне и несагледиве. Српско друштво се тешко опоравља од духа самопорицања укорењеног још у време тоталитарног система у коме једино Срби нису имали право на јавни манифест националних осећања и на истину о Јасеновцу и осталим стратиштима у којима су масовно убијани.

Глобализација попут комунизма на власт доводи скоројевиће чија инфериорност се претвара у беспоговоену сервилност без иједног сегмента достојанства или суверенитета.

Након пола века комунистичке доминације крајем осамдесетих година прошлог века дошло је до неартикулисаног ослобођења националне енергије на свим странама што је искоришћено за крваво разбијање једне економски моћне и уређене земље, која је годинама неговала мантру слаба Србија јака Југославија.

Нажалост и без Југославије још нису спласнуле тежње многих о слабој и нејединственој Србији у чему предњаче управо експоненти неоколонијалних структура у самој Србији.

Ако је на српским костима настало и дуго опстало југословенско братство и јединство зашто не би на тој истој матрици трајно у слози опстало јединство целог српског народа ма где био!

Југославија је била окружена бригама, Србија невољама. Народ каже без невоље нема богомоље, саберимо се у добру да нам зло не сабија редове!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: