Један знаменити исељеник из Херцеговине Видак Новаковић

Пише: Милан Р. Милановић

Био је најстарији и најуспјешнији од четворице синова Каћа-Крста Новаковића и његове супрге Виде (рођене Бутулија са Моска), који су свој живот сви завршили у Америци.

Рођен је у Бајковим Крушевицама 1889. године. Врло млад, као осамнаестогодишњи економски емигрант, дошао је у Сједињене Државе. У луку Њујорк је приспио 27. јуна 1908. године, на броду „Loraine“, а како је у бродском дневнику записано, запутио се у Неваду. (Занимљиво је да је на истом броду дошао и његов нешто старији комшија тада 27-годишњи Дамјен Дабовић, иначе ђед по мајци аутора ових записа ММ). Видак је почео у руднику, а уз помоћ свог нешто млађег али већ пословно успјешног брата Пера (који је такође почео као рудар, али се касније успјешно бавио велетрговином), завршио је пословне студије на познатом колеџу у Реноу (касније, University of Nevada, Reno), потом је био запослен у корпорацији Tonopo-Bank, касније је у Њујорку радио са Националном банком Seaboard, а након повратка у Сан Франциско радио је у Bank of Amerika, односно био је управник иностраног одјељења United Bank & Trast Co. (са те позиције је током 1926. године омогућио пласман осмопроцентних обвезница Краљевине СХС у вредности 500.000 долара).

Родну груду је посјетио тек након 20 година, у прољеће 1928. године, када је са супругом и сином Александром боравио у завичајним Крушевицама, али је тада доста времена провео у Београду. По сјећањима његове снахе Божане (супруге Обрада Новаковића) родбина га је на повратку испратила до Дубровника одакле је отпловио великом прекоокеанском лађом „Сатурнија“ (занимљиво, Никола Тесла је јула 1884. бродом „Сатурнија“ стигао у Њујорк).

Тада је са својим рођацима током боравка у завичају, како пише у једном писму маршалу краљевог двора, покренуо иницијативу за подизање споменика Краљу Александру Карађорђевићу на Орјену „на коме би био двоглави бели орао, са натписом да се споменик подиже Осветнику Косова и Ослободиоцу тих крајева, који се радују да је после пет стотина година Бели орао поново раширио своја крила над тим планинама. То је у осталом и доста симболично, пошто се стварно и вију орлови над тим брдима и у њима савијају своја гнезда“. Он је тада нудио да сам финансира подизање споменика и предлагао, како наводи у писму, да се „одмах чим време дозволи отпочне са радом и да ми се пошаље рчун“[2], што је вјероватно касније и учињено.

Своје доброчинство није показивао само према своме завичају и помагањем широј родбини, издржавањем и школовањем својих сестрића од гимназије до факултета (који су по његовом налогу имали отворен рачун у банци), него и у многим другим приликама. О томе нема потпуно сређених података, но из поменутог писма се јасно види: за Официрцки дом у Битољу шаље 10.000 долара; за Официрцки дом у Косовској Митровици је дао 60.000 динара; при поласку из домовине маршалу краљевог двора је оставио чек на 100.000 динара. Има још и мањих занимљивих примера његовог доброчинства: преко конзулата у Сан Франциску 1923. уплатио је 1.000 динара за помоћ удовицама свештеника из Нишке епархије које су Бугари побили у Првом свјетском рату (у АЈ се о томе чува извештај Духовног суда са списком попадија које су примиле помоћ).

Као великом родољубу и већ искусном банкару, главни мотив његовог првог доласка у домовину и Београд је судбина тада већ посрнуле Прве српске земљорадничке банке (основана уочи Балканског рата 1912), реактивирана 1919. обнављањем веза са српским исељеницима у Америци, од којих су многи били добровољци у Српској војсци а после Великог рата се вратили у америчке рудокопе. Видак о томе пише аналитички врло опширно (на 58 страна) у једној апелацији Краљу Александру И Карађорђевићу, датирана 26. децембра 1928. године[3]. Ова апелација је услиједила након Видакове аудијенције код Краља, 6 септембра 1928. године на Бледу. То је дакле била друга Видакова посјета домовини исте године.

Видак у апелацији пише да је то била најача наша банка у Америци, да су је исељеници звали „Наша банка“, да није било ни једне наше колоније од Аљаске до Јужне Америке која није у њој имала улог на штедњу или акције, и да је крајем 1921. у банци било око 50 милиона (тадашљих) динара од улога из Америке, од чега и његовом заслугом неколико милиона. Али, иако је у управи банке била тдашња друштвена елита (председник народне скупштине, бивши председник министарског савета, неколико бивших министара, народних посланика, државних саветника, професора, трговаца, индустријалаца), сукоби интереса и разне злоупотребе и противзаконите радње (чланови управе подижу своје улоге у готовини, преносе имовину на друге, праве фиктивне билансе и исплаћују себи велике дивиденде), банка долази у кризу и немогућност исплате улога исељеника из Америке.

 Стога је Видак још 1924. о томе писао тадашњем министру фунансија Милану Стојадиновићу, указујући какве ће последице по интересе, част и углед државе имати пад ове банке која је око себе била окупила цијелу српску емиграцију. Влада је током 1925. предузимала неке мјере за санацију банке, али не оне које су биле нужне. Видак стога указује на неке апсурде, постављен је комесар банке из кабинета министра трговине без економско-финансијских квалификација (са мјесечном платом 12.000 динара!) који је истовремено био комесар код више банака и предузећа, а за вријеме рата реквирирао жито за аустријску војску, због разних проневјера био под судском истрагом. Санација није успјела и августа 1927. суд је отворио стечај ове банке, тако да су стога настале крупне штете по државу јер су исељеници, губећи вјеру у наше банке, до краја те године из домаћих банака и предузећа повукли око 20 милиона долара. Почетком 1928. опозиција је у народној скупштини тражила да држава санира ову банку и да се кривци позову на одговорност за пропаст исељеничких уштеда, али надлежни министар трговине (Мехмед Спахо) није схватио важност исељеничких уштеда за нашу привреду.

Видак наглашава да се послије двадесетогодишњег избивања из домовине одлучио да својом живом рјечју представи надлежним факторима све штете које је општа српска ствар претпјела у Америци послије рата а посебно послије пада Уједињене и Прве српске земљорадничке банке, и на огромну важност исељеничких уштеда за нашу државу. У Београду је имао читав низ састанака са министрима и другим важним личностима: др Владом Андрићем, министром аграрне реформе; Војином Ђуричићем, управником Државне хипотекарне банке; др Богданом Марковићем, министром финансија; Драг.Новаковићем, генералним директором Народне банке; Министром пошта Кујунџићем и Министром саобраћаја Станићем.

Тих дана његовог боравка у Београду је пала влада Велимира Вукићевића, па је потом организовао шири састаак са новим министром финансија Ником Суботићем и претходно поменутим министрима, на којем је Видак поднио представку: да држава преузме санирање Прве српске земљорадничке банке, и то тако да санацију уступи Државној хипотекарној банци која би преузела непокретности банчине, да држава одобри кредит хипотекарној банци (20 милиона динара), да би имовина банчина прешла на Управу фондова која би одмах приступила регулисању потраживања првенствено исељеника, који су већином штедни улози, да се књижице земљорадничке банке замене новим књижицама хипотекарне банке, чиме би се повратило поверење исељеника у државу и почело њихово ново улагање. По договору, исту писану представку је доставио на Министарски савет, као и на министарства финансија, трговине и индустрије и иностраних дјела. Пошто се, и поред начелне сагласности и обећања надлежних, ништа суштински у влади није десило, Видак је исту представку поднио Краљу „као нашем Највећем Заштитнику“ приликом аудијенције на Бледу 6. септембра 1928.
Након повратка из домовине у Америку, Видак је сачинио поменуту апелацију, која представља врло детаљну и свестрану анализу о југословенском исељеништву, коју овако започиње: „Дошавши на обале Пацифика, сматрам за своју дужност
да известим свога Краља о исељеницима, њиховом животу и проблемима и да изразим своје мишљење о ономе, што би из домовине требало да се учини, да би се огромни број исељеника и њихове уштеде придобиле за нашу општу ствар. Исто тако сматрам за своју дужност да изнесем погрешке које су до данас из домовине, можда несвесно, учињене и које су имале веома хрђавих последица по државни углед и кредит овамо.“ Прву половину овог документа карактерише детаљно разматрање кроз низ сликовитих и сугестивних поднаслова: Како долази до исељавања, Колико нас има у Сједињеним државама, Изумирање и однарођавање наше расе, Како се наши исељеници сналазе, Културни живот исељеника, Српске потпорне организације, посебно хрватске, словеначке, македонске, Како исељеници гледају на нашу државу, Користи које има домовина од исељеника, Углед наше државе у Америци.

Други дио ове анализе је посвећен значају уштеђевина и проблемима које има српска емиграција са домаћим банкама већ од 1922. године, и притом посебо наглашава улоге Уједињене Банке и Прве српске земљорадничке банке, прдочава велике погрешке миинистара, владе и судова, потребу и начин санирања банака, указујући на сличне случајеве у другим земљама (Италији, Француској, Чехословачкој). Наглашава важност привредних проблема и значај банака („Банке су резервоари у које се скупљају расположиви капитали једне државе. Одатле они иду разним каналима у привреду и оплођавају је“). Објашњава „како је Америка дошла до данашњег благостања“, имајући сва три економска фактора (рад, природно богатство, капитал) у изобиљу, а да наша држава има прва два али нема трећег фактора – капитала, а каматне стопе између 16 и 50% знак су да нема довољно каитала. Изводи оријенациони рачун да наша емиграција тада располаже са две милијарде долара и да годишње уштеди око 48 милиона долара са којим се користи Америка, а тај капитал би могао доћи у српске банке. Стога наглашава “Исељеници нијесу тражили, нити траже ишта друго до сигурности својих крваво зарађених уштеда и 6-7% интереса. Њихове уштеде остају стално у домовини, пошто су сви мислили да се врате на родну груду. Они не би износили ни камате ни ануитете. А то значи много“.

             Овај свој опширни извјештај Краљу Александру Карађорђевићу, Видак завршава са неколико емотивних реченица:  „Исељеници који су имали неограничену веру у нашу државу, њене новчане институције и предузећа, а нарочито у Србију и Београд и послали им своје уштеде, остали су без ичега. За своју неограничену веру у Србију и све што је из ње долазило, а нарочито из Београда, они су кажњени губитком својих крваво зарађених уштеда, због којих су своју младост провели у мрачним америчким рудницима. Сада, под старе дане, када су мислили да буду на родној груди и да у миру проведу своје последње дане, они морају поново у рудокопе да зараде кору хлеба… Мени је част цео проблем изнети пред Ваше Величанство са дубоким уверењем да ће надлежни фактори прећи са добре воље на дела и ликвидирати ово питање на начин који сам напред изложио а који ће донети последице од далекосежне важности и користи по нашу државу… На крају крајева част ми је замолити Ваше Величанство да ми опрости што сам био овако епски опширан и што сам можда навађао ствари, које нисам смео навађати и употребљавао речи које нисам смео употребити. На ову слободу навео ме факат, што сам ја у узвишеној особи Вашег Величанства, после аудијенције, са којом ме Ваше Величанство удостојило 6. септембра на Бледу, нашао свога родитеља и узео сам слободу да се своме узвишеном Краљу изјадам као дете својој мајци“.

Претходна интерпретација овог Видаковог оширног и врло занимљивог аналитичког прегледа о југословенској емиграцији и њеним проблемима, препуног разнородних конкретних података и стручних економско-финансијских оцјена, указује да је то значајан прилог економској и политичкој историји предратне југословенске државе и судбине њених исељеника у Америци, те би стога заслуживао да се, након више од девет деценија од његовог настанка, објави као посебна публикација.

     Следеће године, прила 1929, Видак у писму маршалу краљевог двора, поред осталог, јавља да је половином марта те године купио за љетовање једну плантажу јужнога воћа, око 50 км. јужно од Сан Францска и да се ту настанио, јер му је здравље доста озбиљно нарушено, па намјерава да га тамо сунчањем поправи, као и да стога неће ступити на дужнст до јесени, односно да је морао не само да напусти редован посао, већ и друге послове. Износи утиске и задовољство које је имао кад је напуштао Блед, растајући се са својом старом домовином, хвалоспјевно и надахнуто пише о узвишеном Краљу и његовој политици. Извињава се што се њему (маршалу двора) обраћају и досађују људи из завичаја због споменика на планини Орјен, јер тада, очигледно, још није била донијета одлука о дефинитивном изгледу споменика, иако је Видак раније изразио спремност да финасира његову израду и постављање. Нема података о његовим активностима у наредним годинама. Зна се да је поживио још само неколико година и да је, да ли због болести или других разлога, трагично завршио живот (званично у саобраћајној несрећи) августа 1933. дакле у својој 44. години. Сахрањен је у Сан Франциску, на Српском православном гробљу (Serbian cemetery colma).  Поред њега је само девет мјесеци касније сахрањен његов брат Перо. На истом гробљу је сахрањен и њихов брат од стрица Мато Радов Новаковић, као и још низ исељеника из Крушевица (Павловићи, Томашевићи, Радовићи).

[1] Генеалошка напомена: Видак К. Новаковић је ујак оца аутора ових записа Рада Божова Милановића, рођени брат његове мајке Јоке (ћерке Каћа Новаковића).

[2] Писмо „Од Видака К. Новаковића, банкара из Сан Франциска, Александру Димитријевићу Маршалу двора Њ.В. Краља Александра Првог Карађорђевића“, Сан Франциско, 15.априла 1929. (Архив Југославије, фонд бр. 335, фасц. бр.19.)

[3] “Његовом величанству Александру Првоме Карађорђевићу, Краљу Срба, Хрвата и Словенаца, Београд, од Видака К.Новаковића, банкара, Сан Франциско“. (у оригиналу куцано на писаћој машини, ћирилицом, формат А4, по 30 редова, на последњој страни мастилом краснописом потпис: Видак К.Новаковић, банкар). Архив Југославије, фонд бр. 335, фасц. бр.19.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: