Једини Србин у Дечанима: Више се не плашим, али ме уби самоћа

Једини начин да победиш страх јесте да се суочиш са њим. Ја сам тај страх пребродио, али се у последње време често питам има ли сврхе живети овако у осами.

Овим речима дочекује нас у свом стану у центру Дечана Бошко Ћирић (52), једини Србин у овој варошици надомак познатог манастира. Дипломирани правник по професији, у једној од две собе свог још увек неопремљеног стана објашњава да је срећан што и даље живи у свом дому и што је надомак светиње која је под заштитом Унеска. Ипак, на питање да ли се он осећа заштићеним и да ли заиста живи без страха, Бошко, без размишљања, одговара:

– Научио сам до сада да срећа није у новцу и богатству већ у слободи избора. Изабрао сам да живим у близини светиње и светог краља.

Док говори, замишљено седи на двоседу дневне собе у којој проводи највише времена. Поред лежаја и комоде, нешто најосновнијих ствари у омањој кухињи, живи без телевизора и других техничких средстава, осим телефона који му служи за комуникацију са пријатељима.

– Ето, недавно ме питао један италијански официр како се осећам што живим сам, али сам му одговорио да човек никада није сам када је са Богом. Ја јесам са Богом и молитвама које упућујем светом краљу, али сам суочен и са проблемима. Ето, комшиница изнад често намерно пусти воду од које настане поплава у мом стану. Био сам принуђен недавно да реновирам купатило, а радове још нисам завршио.

И док показује просторије у стану који је делимично опремио захваљујући донацији данског Савета за избеглице, Бошко се подсећа дана избегличког живота и повратка у свој стан у једној од зграда у улици која води ка оближњој светињи.

– Пошто сам са, од пре годину дана покојном, мајком био принуђен да напустим стан јуна 1999. године, када су то учинили сви Срби из града, логично је било да одемо у манастир. Тада нам је владика Теодосије, тадашњи игуман, омогућио да останемо у светињи, били смо тамо до октобра месеца исте године, а потом смо кренули у расељеништво. Потуцали смо се по некаквим становима у Барајеву, Београду, Кучеву… Пошто нисмо могли да преживимо од мајчине пензије, повремено сам радио, али се нигде нисам осећао потпуно својим. Тако смо се 2013. вратили на Космет, у Грачаницу – наставља причу Бошко.

У новембру 2014. вратио се у свој стан, који су му у јуну 1999. године, три дана после његовог одласка, узурпирали припадници УЧК. Каже да је после неколико дана у пратњи италијанских војника који су истерали узурпаторе, успео да уђе у стан накратко и покупи оно најосновније и најдрагоценије, попут документације и слика.

Опширну и невеселу причу о данима расељеништва Бошко наставља суморном свакидашњицом.

– Нормално одлазим у продавнице, а имам и одличну комуникацију са Албацима. Са старим познаницима разговарам на српском, јер ми је познато да они говоре наш језик. Они у потпуности разумеју моје проблеме, али нису у стању да промене политички ток ствари, јер овде још увек влада систем у којој неколико породица држи све под контролом – описује садашње стање у Дечанима овај правник.

И док понавља да са старијим Дечанцима нема проблема, ипак признаје да се пре неколико месеци нашао на мети напада. Док је у берберници разговарао на српском језику, пришао је млади Албанац који га је ударио више пута, услед чега је задобио модрице у пределу лица и ушију.

– Поломљен ми је један зуб, а од задобијеног ударца у пределу уха нисам ништа чуо наредна три дана – говори безизражајно Бошко, у чијем друштву одлазимо до манастира Високи Дечани, који му је, каже, други дом.

И док одаје пошту преминулом суседу Албанцу којег велики број суграђана испраћа на гробље, Бошко каже да се и сада у касне сате враћа сам из манастира. Каже да је страх савладао, али да му самоћа теже пада.

– Искрено, огуглао сам на страх, али ме брине однос наше државе али и расељених лица. Волео бих када би било још повратника, јер ја као јединка не могу ништа да учиним. Радостан сам што сам у близини ове светиње, али би и расељени требало да се врате – поручује Бошко.

Претње одраз немоћи

Иако упорно понавља да се у суштини не плаши што је једини Србин у Дечанима, на инсистирање да нам појасни како доживљава претње свог суграђанина Даута Харадинаја, Бошко кратко одговара:
– Мислим да су те претње одраз немоћи!

Прима минималац

Револтиран што није добио позив за гласање на недавним изборима за председника Србије, Бошко не крије ни разочарање што као дипломирани правник прима минималац на име некадашњег рада у једном дечанском предузећу. Истовремено, како каже, поједини запослени у општинским већима који су избегли и долазе само спорадично, примају велике суме новца. – Знам да срећа није у новцу, али сам несрећан због неправде. И, у овој осами би ми било далеко лакше када бих радио и привређивао – појашњава Бошко.

Бошко је радостан што је близу манастира Високи Дечани. Подсећа да је до 1999. године у Дечанима живела 2.321 српска душа, од којих је, искључујући монахе у светињи, остао само он.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: