Jedini Srbin u Dečanima: Više se ne plašim, ali me ubi samoća

Jedini način da pobediš strah jeste da se suočiš sa njim. Ja sam taj strah prebrodio, ali se u poslednje vreme često pitam ima li svrhe živeti ovako u osami.

Ovim rečima dočekuje nas u svom stanu u centru Dečana Boško Ćirić (52), jedini Srbin u ovoj varošici nadomak poznatog manastira. Diplomirani pravnik po profesiji, u jednoj od dve sobe svog još uvek neopremljenog stana objašnjava da je srećan što i dalje živi u svom domu i što je nadomak svetinje koja je pod zaštitom Uneska. Ipak, na pitanje da li se on oseća zaštićenim i da li zaista živi bez straha, Boško, bez razmišljanja, odgovara:

– Naučio sam do sada da sreća nije u novcu i bogatstvu već u slobodi izbora. Izabrao sam da živim u blizini svetinje i svetog kralja.

Dok govori, zamišljeno sedi na dvosedu dnevne sobe u kojoj provodi najviše vremena. Pored ležaja i komode, nešto najosnovnijih stvari u omanjoj kuhinji, živi bez televizora i drugih tehničkih sredstava, osim telefona koji mu služi za komunikaciju sa prijateljima.

– Eto, nedavno me pitao jedan italijanski oficir kako se osećam što živim sam, ali sam mu odgovorio da čovek nikada nije sam kada je sa Bogom. Ja jesam sa Bogom i molitvama koje upućujem svetom kralju, ali sam suočen i sa problemima. Eto, komšinica iznad često namerno pusti vodu od koje nastane poplava u mom stanu. Bio sam prinuđen nedavno da renoviram kupatilo, a radove još nisam završio.

I dok pokazuje prostorije u stanu koji je delimično opremio zahvaljujući donaciji danskog Saveta za izbeglice, Boško se podseća dana izbegličkog života i povratka u svoj stan u jednoj od zgrada u ulici koja vodi ka obližnjoj svetinji.

– Pošto sam sa, od pre godinu dana pokojnom, majkom bio prinuđen da napustim stan juna 1999. godine, kada su to učinili svi Srbi iz grada, logično je bilo da odemo u manastir. Tada nam je vladika Teodosije, tadašnji iguman, omogućio da ostanemo u svetinji, bili smo tamo do oktobra meseca iste godine, a potom smo krenuli u raseljeništvo. Potucali smo se po nekakvim stanovima u Barajevu, Beogradu, Kučevu… Pošto nismo mogli da preživimo od majčine penzije, povremeno sam radio, ali se nigde nisam osećao potpuno svojim. Tako smo se 2013. vratili na Kosmet, u Gračanicu – nastavlja priču Boško.

U novembru 2014. vratio se u svoj stan, koji su mu u junu 1999. godine, tri dana posle njegovog odlaska, uzurpirali pripadnici UČK. Kaže da je posle nekoliko dana u pratnji italijanskih vojnika koji su isterali uzurpatore, uspeo da uđe u stan nakratko i pokupi ono najosnovnije i najdragocenije, poput dokumentacije i slika.

Opširnu i neveselu priču o danima raseljeništva Boško nastavlja sumornom svakidašnjicom.

– Normalno odlazim u prodavnice, a imam i odličnu komunikaciju sa Albacima. Sa starim poznanicima razgovaram na srpskom, jer mi je poznato da oni govore naš jezik. Oni u potpunosti razumeju moje probleme, ali nisu u stanju da promene politički tok stvari, jer ovde još uvek vlada sistem u kojoj nekoliko porodica drži sve pod kontrolom – opisuje sadašnje stanje u Dečanima ovaj pravnik.

I dok ponavlja da sa starijim Dečancima nema problema, ipak priznaje da se pre nekoliko meseci našao na meti napada. Dok je u berbernici razgovarao na srpskom jeziku, prišao je mladi Albanac koji ga je udario više puta, usled čega je zadobio modrice u predelu lica i ušiju.

– Polomljen mi je jedan zub, a od zadobijenog udarca u predelu uha nisam ništa čuo naredna tri dana – govori bezizražajno Boško, u čijem društvu odlazimo do manastira Visoki Dečani, koji mu je, kaže, drugi dom.

I dok odaje poštu preminulom susedu Albancu kojeg veliki broj sugrađana ispraća na groblje, Boško kaže da se i sada u kasne sate vraća sam iz manastira. Kaže da je strah savladao, ali da mu samoća teže pada.

– Iskreno, oguglao sam na strah, ali me brine odnos naše države ali i raseljenih lica. Voleo bih kada bi bilo još povratnika, jer ja kao jedinka ne mogu ništa da učinim. Radostan sam što sam u blizini ove svetinje, ali bi i raseljeni trebalo da se vrate – poručuje Boško.

Pretnje odraz nemoći

Iako uporno ponavlja da se u suštini ne plaši što je jedini Srbin u Dečanima, na insistiranje da nam pojasni kako doživljava pretnje svog sugrađanina Dauta Haradinaja, Boško kratko odgovara:
– Mislim da su te pretnje odraz nemoći!

Prima minimalac

Revoltiran što nije dobio poziv za glasanje na nedavnim izborima za predsednika Srbije, Boško ne krije ni razočaranje što kao diplomirani pravnik prima minimalac na ime nekadašnjeg rada u jednom dečanskom preduzeću. Istovremeno, kako kaže, pojedini zaposleni u opštinskim većima koji su izbegli i dolaze samo sporadično, primaju velike sume novca. – Znam da sreća nije u novcu, ali sam nesrećan zbog nepravde. I, u ovoj osami bi mi bilo daleko lakše kada bih radio i privređivao – pojašnjava Boško.

Boško je radostan što je blizu manastira Visoki Dečani. Podseća da je do 1999. godine u Dečanima živela 2.321 srpska duša, od kojih je, isključujući monahe u svetinji, ostao samo on.