Једино љубав и само љубав могла је да изведе онолики народ на улице Црне Горе

Пише: Синиша Песторић

Драги Владико,

Сједим у соби. Напољу вријеме какво може бити у Норвешкој о Лучиндану. Магловито и кишно. Покушавам да уредим мисли које саме навиру, на моје изнанађење , као да желе да кажу, данас се не ћути.

Давно сам отишао из Црне Горе, али никада као сада нијесам имао потребу да искажем оно што осјећам. А осјећам прије свега захвалност. Одакле такав осјећај кад се никад нијесмо срели? А онда схватам да Те познајем врло добро. Схватам да је љубав, коју си ширио без граница и која ето допире до далеког Сјевера, љубав која никог не оставља равнодушним, која покреће и ненаметљиво утире пут. Једино љубав и само љубав могла је да изведе онолики народ на улице Црне Горе, да нам врати достојанство, да нас уљуди. Хвала ти за тај непоновљив и невјероватан осјећај.

Сједим и размишљам јесам ли могао више од тога него што сам отишао јутрос на Службу и помолио се за тебе и упалио свијећу. Вјеруј ми да и овдје људи ћуте и плачу. А наш свештеник на крају Службе једва проговори: «Имао сам трему док сам служио као да сам опет полагао испит пред Владиком, као некад у цетињској Богословији. Као да ме и сада гледа оним својим оштрим, а истовремено очима пуним љубави». И ништа више не могаше рећи.

Имам потребу да Ти захвалим:

Што се у нашим Црквама чују жамор и цика дјеце. Што не звечи кадионица у празној цркви као некад кад сам је држао и дједу помагао у Служби и кад нас је било троје -четворо за Божић.

Што си нас сачувао од нас самих да не превлада оно лоше у нама, као много пута до сада.

Што си људима вратио вјеру, доброту и потребу за опростом.

Што си својом благошћу и знањем учинио да се чује за нас.

Што си нас опомињао да разазнамо шта су непролазне вриједности.

Што си нашао праву мјеру између небеског и земаљског и што си се за обоје борио и бориш.

Што си за сваког имао лијепу ријеч и разумјевање, и за дјецу и за сиједе главе. Ево само један дан посвједочи ово. Са свих страна од знаних и незнаних, од Клиничког центра, до непрегледне колоне људи који чекају да Ти се поклоне, до Твоје браће у Христу, до часних отаца, до порука које као да су писали наши најбољи писци. А нијесу, писао их је обичан народ, али надахнут љубављу. И зато свака порука покреће лавину сјећања и осјећања.

Што си учинио да Титоград постаде мјесто ходочашћа.

Што си нам освијетлио пут којим треба да идемо и што си нам оставио у аманет што нам је чинити.

Што си ми помогао да заволим Црну Гору, као никад прије.

Што си својим присуством уљепшао наше Литије у Кутима, гдје си знао до дуго да останеш и запјеваш са народом.

Што могу пред сваки пут за Норвешку да сједим у хладу храстова на Буновицима и да напуним батерије, што могу да присуствујем најдивнијој вечерњој служби гдје двије монахиње поју док напољу пада мрак и гдје само понеки цврчак ремети благост која доминира. Гдје сам некад ишао само једном годишње јер Црква бјеше затворена као и многе друге. Али се још увијек сјећам усхићења кад  би ме као дијете будили у 4 ујутру да се крене на Буновице за Петковдан. Ваљда се због тога опет враћам горе. А Црква ме чека отворених врата.

Што сам имао прилику да живим поред неког ко је раван св Петру Цетињском и Великом Његошу, поред којих сад сједи и бди над нама.

Хвала Ти драги Владико. Почивај у миру. Одмори се од нас, али молим Те немој нас заборавити.

Прочитајте ЈОШ:

https://www.in4s.net/svetionik-i-sidro-jedro-i-pramac-bio-je-crnoj-gori-svanuce-i-spasenje-ostace-nada/

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: