Једна од жртава „Олује“: Спаковали смо цео свој живот за два сата

„Није ми било јасно шта се дешава. Једна жена ми је тада рекла ‘Дијете, пакујте ти ствари, ви јутра овде дочекати нећете’. Била сам забезекнута, а она каже да усташе надиру од Госпића, да је пала линија фронта и понавља да ми зору ту дочекати нећемо“, присећа се наша саговорница.

Тако је и било.

У пола 10 увече, иако су читавог дана долазиле информације да нема претње, долази им човек из цивилног штаба у кућу и каже да имају два сата да се изместе и да морају да се пакују одмах.

„Дјед је отишао кобилом и чезом по тетку и тада креће наш пут без повратка у једном смеру“, каже Наташа која ће вечерас говорити на манифестацији поводом Дана сећања на све страдале и прогнане у оружаној акцији „Олуја“ која се одржава у Лозници.

Тешко је, каже, спаковати читав свој живот за два сата и одлучити шта је оно што је битно.

„Спаковали смо документа, нешто ствари, мало новца који смо имали, јер смо припремили за пољопривредне радове то лето и слике, оно што сам успела да пронађем“, наводи Наташа.

Најлепше слике су јој, ипак, каже остале у сећању, а значе јој слике из детињства, са поља, са рођацима и пријатељима у неким временима која се никада не могу поновити и на местима где њих више нема.

„Неки чудан осећај био је у мени цео дан. Као да сам знала. Шетала сам пољима по шљиварима око куће. Нека зебња се увукла у мене. Трудила сам се да упијем сваки мирис, свако дрво, сваку травку, сваку цветак, да их урежем дубоко у себе. Тек негде код Бањалуке, а то је осми дан у колони, постала сам свесна да ми више тамо никад доћи нећемо“, наводи Наташа Баста Ђорђевић.

Пут је био неизвестан и тежак, а Наташа се са породицом прво сместила у Сомбор код стрица који је 1991. избегао из Загреба. Одатле креће у Банатско Карађорђево где их је примила дедина снаја. Ту су добили први стан и ту су започели нови живот.

Наредни „шамар“ била је одлука тадашњих власти да студенти из Крајине факултет могу да наставе само на КиМ.

„Тада је било тешко, а сада сам бескрајно захвална свим својим професорима и Богу на тој приштинској дипломи“, каже Наташа.

У Приштини су се студенти из Крајине поново нашли и помагали једни другима како и колико су могли. Тако је и сада, кад год се нађу.

„Морам рећи, нажалост, већина њих је отишла у иностранство“, наводи наша саговорница и опет се присећа завичаја и како су све лепе обичаје јединства, помоћи комшијама и пријатељима из Крајине донели где год су се раселили.

Ниједном за ових 29 година Наташа није била у завичају где је провела 21 годину живота, где је спознала живот, научила прве кораке, да чита, пише, завршила основну и средњу школу, уписала факултет.

„То довољно говори колико је и болно и тешко. Вуче ме да одем, али се и плашим. Плашим се како ћу поднети да се поново нађем тамо. Тамо нема више ничега што памтим. Нема људи, нема кућа, нема, мислим, чак ни камена“, наводи наша саговорница, додајући:

„Планирам следеће године да одем са сестрама и кћерком. Скупљам снагу.“

Следеће године биће три деценије откако су Срби прогнани из Крајине.

У Хрватској се Олуја слави сваке године све грандиозније и неумесније, а Наташа каже: „Није тај народ тамо срећан, можда Зенге, Хосовци, домобрани… Али обичан народ који је остао није срећан, њима није боље без Срба. Боље је само политичкој врхушки.“

Наша саговорница је данас врхунски педагог, директор школе, а истиче да јој је најважније то што је мајка.

Ћерку је назвала по вољеном стрицу Јовану. Иако је још мала евојчица и не може да разуме страхоте рата, Наташа Јовани жели да приближи оно што је прошла. Каже, најважније је да то деца науче и сазнају на њима примерен начин.

„Све што се дешавало мора ући у уџбенике, деца о томе морају да науче и да буду свесни. Јер, ако дозволимо да заборавимо – може нам се лако поновити“, наглашава Наташа.

Извор: РТ Балкан/Јелена Марковић

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: