Једна занимљива књига

Дјело британског научника Бенедикта Андерсона „Нација – замишљена заједница“, које је први пут издато 1983.г., у Лондону (а на српском језику се појавило крајем прошлог вијека у издању београдског ПЛАТО-а), представља, по многима, преломну тачку („књигу кристализатор“- како кажу неки коментатори) савременог социолошког и политиколошког промишљања феномена нације („Међународна социолошка асоцијација за етничке и мањинске односе“, прогласила је ову књигу путоказом за будућа истраживања на пољу проблематике национализма). Новитет његовог разматрања садржан је у идејном полазишту да је „национализам културна творевина посебне врсте“! Национализам је, по њему, послије времена свог уобличења у Европи 19. вијека, постао „извозна роба“, предмет опонашања, творевина доказано ефикасна за мобилизацију маса у творењу државних граница и изван Европе.
    
Оно што би ову књигу чинило препоручљивом за савремене православне хришћане, јесу њени увиди у релативну скорашњост национализма као друштвене појаве, као и резултати ауторовог аналитичког сагледавања овог политичког појма, који нам сугеришу, најприје, да се вријеме настанка национализма у Западној Европи поклапа са временом слабљења и потискивања религиозног начина мишљења, а потом и да је актуелни (данас владајући у политичким елитама) национализам у земљама Источне Европе, па и нашој, буквално пренијет са Запада, гдје је претходно, на више начина обликован. Ипак, први разлог због кога би ова књига била интересантна већини православних читалаца јесте неподијељени доживљај Цркве да је национализам једно од највећих искушења  уперених данас против ње саме. Његов вјештачки и антирелигиозни карактер, описан у Андерсоновој анализи, прецизно оцртава разлоге због којих је то тако.

Андерсон своје разматрање започиње констатацијом како је појмове нације и национализма тешко дефинисати, а камоли анализирати. У поређењу са огромним утицајем који национализам има данас у свијету, теорија о њему је упадљиво мало. Аутор овом приликом инсистира на ставу како није могуће доћи до научне дефиниције нације, иако је ипак та појава постојала, и даље постоји. Коначно, каже Андерсон -теоретичаре нације збуњују и иритирају парадокси попут: објективне модерности нације у очима историчара, и њене субјективне древности у очима националиста, или рецимо – формалне универзалности националности као социо-културног концепта на једној, и неизљечиве партикуларности њених конкретних манифестација на другој страни.

Андерсон НАЦИЈУ види као ЗАМИШЉЕНУ категорију, у смислу  да је она идејна, да надилази емпирију (осјећај заједништва и повезаности њених припадника је над-рационалан). Идеја нације је идеја чврсте заједнице, организма које се непрестано и равномјерно креће кроз (уз) историју. Један Американац нпр., неће никад видјети, а камоли упознати више од шачице својих 250 милиона сународника, нити ће знати шта они свакодневно раде, али он дубоко вјерује у њихову непрестану, анонимну и истовремену активност. При свему овоме је нација још и ОГРАНИЧЕНА – јер ни једна нација не замишља да се поклапа са цијелим људским родом, па чак и он нације које се сматрају највећима имају границе, иза којих се налазе припадници других нација. Уз то нација је и СУВЕРЕНА, утемељена на идеологији суверене националне државе из епохе просветитељства.
     
Описујући нацију са ове три кључне карактеристике (замишљеност, ограниченост и сувереност), аутор вријеме и мјесто настанка њених првих обриса везује за Западну Европу 18. вијека, и тврди да поменуту епоху, не обиљежава само буђење национализма, већ и смирај религиозног начина мишљења! Вијек просветитељства донио је са собом властито мрачњаштво, – каже он. Са слабљењем религиозног вјеровања није нестала патња коју је то вјеровање дјелимично ублажавало,- примјећује Андерсон. Било је потребно наћи свјетовни начин да се судбина претвори у континуитет, а да се случају да неки смисао. Мало је ствари било (и још данас их је мало), погодније у ту сврху од идеје нације.
    
Наш аутор сматра да су претпоставке за рађање појма нације настале онда кад су неке, како ће их он именовати, темељне (врло старе) културне концепције изгубиле аксиоматску власт над људским духом. Те су концепције по њему: 1) поједини „свети“ језици који омогућавају привилеговани приступ онтолошкој истини, јер је сам тај језик неодвојиви дио те истине… 2) вјера да је друштво природно организовано око извјесних монархистичких центара (која чине Богом дани – помазани – људи, одвојени од других). Преко тих центара, као преко Светог Писма, човјек приступа битку, миру, хармонији, благослову. 3) концепција времена по коме је оно неодвојиви дио космологије, једне чврсте, обавезујуће онтолошке структуре које је одредило поријекло (и даљу судбину) човјека и свијета, дакле, свеукупне стварности.
    
Овакве концепције су слабиле пред актуелношћу богослужења  на народном језику, престајањем важности монархизма (револуције у Енглеској и Француској) и преузимањем суверенитета од стране народа, као и развојем штампарске индустрије и новинарства-који су вријеме чиниле све више медијумом дјелатности појединца, његове уобразиље и представа. Усавршавање система комуникације (овдје се наводи Хегелова опаска да он појаву читања дневних новина доживљава као замјену за јутарњу колективну молитву), почело је грубо да раздваја историју од космологије, односно чинило  је да се човјек у историји осјећа самосталније и аутономније од „великих питања“ почетка и краја, да себе на нов начин доводи у везу са другима, (нови доживљај појма истовремености – који омогућава нови колективни идентитет, хоризонтални колективитет у односу на вертикални проток времена) и да о себи мисли на нов начин.

Као примјер ефикасног преструктуирања старих назора и друштвених начела, уз помоћ развоја штампарства, британски научник наводи примјер реформације која је, управо уз помоћ штампарства букнула Европом. „Витенбершке тезе“ Мартина Лутера су биле штампане на њемачком и на брзину разасуте земљом. Прије појаве штампе, папа је лако излазио на крај са јересима. Међутим, трећина свих штампаних књига у Њемачкој, у прве три деценије 16. вијека била су Лутерова дјела. Започео је штампарски рат реформације (штампане на народном језику) и контрареформације (штампане на латинском). О драматичности тог сукоба говори прогласа краља Франка 1. из 1535г. који под пријетњом вјешања брани штампање књига у краљевству. Савез реформације и штампе створио је широки круг читаоца, углавном трговаца и жена, који су слабо знали латински, и брзо прихватали нове идеје. Убрзо ничу нове, на новим основама устројене, нединастичке и неградске државе – Холандија, Комонвелтски пуританци…итд.

Дакле побољшана, разноврснија комуникативност (на новим разноврсним основама , основама утврђеним на различитим језицима), ствара заметке замишљених националних заједница. Новоформирани језички системи, уподобљени штампарској индустрији (која се опет развија по, можда несвјесном, диктату капитализма и његових нагона за окупљањем маса), нијесу могли унификовати комуникацију свих људи на свијету, али јесу унификовали комуникацију великог броја људи на одређеним подручјима сродних народних изговора (подручјима која су до јуче тешко комуницирала). Говорници са различитих простора Шпаније или Италије, којима је било тешко, чак немогуће споразумјети се у говору, сада путем штампе постају једно. Тиме они постају свјесни, великог броја (хиљада или стотине хиљада) својих  „су-читалаца“, али – што је најважније- и чињенице да том читалачком подручју припада коначан, ограничен број читалаца, одвојен од другог подручја, који се у сусједству формира на истим тим основама. Ти су су – читаоци, у свом замишљеном, секуларном и издвојеном кругу сачињавали заметак националних заједница.  
           
Са друге стране, штампа на један специфичан начин ствара представу о древности националног, јер нам омогућава увид, доступност ријечи наших предходника из 17. вијека (управо из доба кад се представе националног формирају), на начин који ономе из 16. вијека нијесу могле бити доступне ријечи предходника из 12. вијека. Омогућена је заједница, за коју се чини, да је ненарушива временом.

Гојко Перовић

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: