Једнократни Џаковић

Пише: Сибин

Читам са невјерицом – а сумња је чуло читаоца – Џаковић напушта одборничке клупе јер је тако дао ријеч породици. Која га, причају будвани, није ноћу наговорила да џаба прода мандат. Била је то, дакле, његова самостална одлука.

Напуштајући одборничку клупу, ничим изазван пласира антологијску изјаву: нећете ме успјети посвађати са Ивановић Анђелом, иако вам је то, без сумње, намјера.

Ево питања.

Кога уопште брига за однос, политички и пријатељски који се, у међувремену, снажно успоставио на реалацији Џаковић енд Анђела.. И, још: заиста, зар неко размишља о Џаковићу, самонегираној особи, изузев аутора текста који се специјализовао у брзопотезном портретисању анонимуса.

Међутим, интересантан је следећи – бизарни – моменат: напуштајући одборничку клупу, Џаковић исповиједа да то чини због дате ријечи породици, али и да ће поред тога очувати једном за свагда успостављено пријатељство са А. И.

Сјетимо се Пајовић тај чи Дарка који је рекао да напушта политичку каријеру – и визију – зарад будућности Црне Горе! Зато је и отишао у далеку и умом несхватљиву Кину.

Није непознато да на Балкану политички прелетачи најчешће посежу за ријечима које се односе на висока етичка дјела…

Безмало, лако би се могао стећи утисак да се ради о жртвама, о појавама које се одричу свега зарад неког вишег и у први мах обичним смртницима невидљивог циља.

Тога, нпр., у мелодрамама и теленовелама има колико пожелиш, оних сцена у којима љубавник, са сузом у оку, у сутону, рањеног срца, вољеној каже: Остављам те јер те волим!

У филму – Људи који зуре у козе (браћа Коен), има чувена реченица у којој главни лик (Еван Мекгрегор), каже: Као остављеном мушкарцу, преостало ми само да пођем у рат.

Џаковићу, будући да одлази у политичку пензију, кад нађе времена, препоручујем ово кинематографско ремек дјело.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: