Једном, кад сви будемо Подгоричани
Емило Лабудовић
Пише: Емило Лабудовић
„Нијесам ја толико стар него дуго памтим“, знао се на рачун своје одавно сиједе главе нашалити мој покојни ђед Михаило. Истом мишљу се и сам тјешим одавно, чим у огледалу угледам своју главу, и признам себи како већ јесам стар и како заиста дуго памтим. Јер, премного је сњегова пало на моју главу (тако су Индијанци збрајали године) од како сам, оставивши завичај и „магареће године“, почео да зидам тврђаву успомена.
И, ево, за који мјесец минуће четврта деценија од како сам бануо у тадашњи Титоград. Памтим његову тадашњу ширину, бљештавило сунца, оазе зеленила, кутке у завјетрини у којима се могло сјести и у тишини одморити душа. Памтим и кад је опет одјенула невестинску хаљину Подгорице. И сваки њен помак у ширину и висину. Свједок сам и како је, од не тако давно, почела да једе саму себе, да се окива гвожђем и бетоном, како је, ширећи се, губила своју ширину, како смо се, заједно са њом, затварали у бетонске кавезе у којима смо стискали муку свог све туробнијег живота. Одболовао сам сваку њено посјечено стабло, с тугом гледао како, једно за другим, нестају пољанчад на којима су дјеца могла да испрљају ногавице и одеру кољена. И како смо се, што смо бивали физички ближи, понекад толико да смо кроз прозоре могли једни другима и у супу да завиримо, све више туђили и одаљавали. А Подгорица је, упркос свему, расла и надолазила као тијесто, пријетећи да надрасте тепсију у којој је замијешена.
Наравно, не тужим над чињеницом њеног раста у сваком погледу, јер то је у интенцији сваког града, али, упркос томе што све више постајем Староподгоричанин у сваком погледу, никад нијесам могао да се отмем осјећају како, попут грана имеле, растемо и напредујемо на туђ рачун. Јер иза њеног и раста још пар градова у Црној Гори стоји тихо нестајање на десетине и стотине насеља.
Скоро половина државе, збројила је статистика недавно обављеног пописа, чили и копни као снијег у априлу, остајући пуста и све старија. „Чекаонице смрти“, дефинисао је то давно један наш знаменити социолог. Зона у којој се све мање чују „пси и сјекире“, тамо гдје је дјечја граја све тиша, гдје је много, много више сахрана него свадби. Гдје онемоћали старци, упорно, а узалуд, зуре низ завијане стазе у ишчекивању да се врати макар неко од оних који су се, одлазећи, бацили каменом преко рамена. И увијек ми, као грудва леда, запне у грлу тихи шапат моје мајке која је на питање боли ли је шта увијек имала само један одговор: „ништа, сине, само самоћа“!
Село је данас ушушкано под бљештавобијелу поњаву снијега, окупану сунцем и завијано непомћеном тишином. Али, и усред љета на старачким капцима „последњих Мохиканаца“ леде се сузе туге и самоће, упркос томе што из Подгорице, која им је као пијавица исисала и још увијек исисава крв и живот, без прекида, као празан звекет овјештале канте, стижу поруке бриге и старања о Сјеверу, његовом развоју и реанимацији. „Кумим вас Богом, престаните више да бринете о нама, јер од ваше бриге нама је све горе“, говорио је стриц Томица који је већ одавно пребринуо све своје, а чија три унука још једино држе крај мом дијелу села.
Не кривим никога и не упирем прстом ни на кога, уосталом и сам сам још давно отпртио задњу пртину низ Ријеку, али сва моја радовања расту Подгорице осјенчена су тугом сазнања на чији је то рачун. А она расте ли, расте. Сваког дана изненади неко ново градилиште, стамбене зграде углавном, са и без дозвола, јер се то најприје исплати. И скоро су све као јаје јајету сличне, као из фотокопира архитектонских атељеа. А Подгорици фале школе, вртићи, домови здравља, болница, паркинзи, али то се градитељима не исплати, кажу. И зато, док је још има, Подгорица без престанка једе саму себе, своју души, онај непоновљиви шмек медитеранског у планинском залеђу. И није чудо што је више станова него породица и што су нам се породице свеле на једва двоје по домаћинсту, јер осим тих бетонских кавеза у којима самујемо, Подгорица пружа превише мало да би се рађало. Ипак, све док са Сјевера не сјарга и последње момче и дјевојче још увијек кадри да нешто очекују од живота (и од Подгорице) она ће расти. Два по два одсто, све док једног дана сви не будемо Подгоричани.
А кад год помислим на ту могућност обавезно се сјетим ђеда Михаила и његовог питања: „а хоћете ли се, толики, имати ђе копат“?
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Сви они који спомињу Титоград и Иванград су окорели комунисти. Ми који то нијесмо и никад ни били и који смо противници тог безумног ,,учења“, које је у црно завило наш народ, никад нијесмо прихватили то насилно мијењање назива градова. Од ове особе која је од 2 разреда гимназије комуњара, није се могло ни очекивати ништа друго. Кога то криви за такво стање? Зашто не криви комунизам? Зашто не уступи своје мјесто у Српској куће неком млађем, а он се врати у Шекулар, купи овце, коју краву, моторну има и уживанција. И ослободи Подгорицу. А тако и да ураде и остали. Нека Подгорица буде град младих и понеког старог који је ту поникао, а сви остали нека се врате у своје крајеве и постану корисни. Његове комуњаре су уништиле село, момке упутули у градове и у смрдљиве фабрике за које је свако знао да ће да пропадну. То бивших радника алуминјиског, Радоја Дакића ( за оне који не знају нека прочитају праву биографију Дакића и нека схвате по коме се звала фабрика), дуванског, нека се врате у своја села и нека раде, тако ће да се напредује, а не да висе као у неком афричком селу испред улаза солитера и зграда на клупама и глуме грађане. На село и рад, рад, рад…И свима добро.
Ајде мрш, блаворе један. Није овдје ријеч о титу и ивану, ни о комунизму, него о ПАРАЗИТграду који попи крв свима осталима.
Па јес вала. Гори комунисти од свих пошасти одувек до данас. И од Турака, Млетака, Аустроугара, НАТОа и ….
Свако време носи бреме.
Ех.
Да је само једна Подгорица.
Има их много. И превише.
Нема. Подгорица и Цетиње (од када им се дају паре из државног буџета) урнисаше остатак.
… i uvijek mi u grlu, kao gruda leda zapne, samoca moje majke…
… gradovi počinju da jedu sami sebe okovani zeeljezom i betonom…
… odbolovao svako posječeno stablo i poljane za igru…
A, ko da dere pantalone u igri ?
Dvočlana domacinstva, u po nekom dvoje odraslih, ili staraca i sve redje
po koje dijete kao retka zver sa Majkom samohranom i nezaposlenom
Majka sa velikim M jer nikad nije bilo teze biti Majka nego danas. Sve manje LJUDI,
sve više zabetoniranih srca, uključujući očeve koji neće da budu Roditelj, ili im to partnerke
ne dozvoljavaju, iz raznih opravdanih i neopravdanih razloga.
Sa Roditeljstvom prestaju apsolutne slobode, vazilo je nekad to sveto pravilo, kao Sveta Tajna.
U našoj teškoj istoriji su majke veoma često kao udovice same podizale potomke, ali je to i dalje
bila Porodica jer je sjecanje na sveprisutnog i samo fizički otsutnog oca postavljalo pravila.
Ovo sto Vi, dragi Emilo, opisujete je budućnost koju nam planiraju Harari i druzina iz Davosa.
Zaboravili ste samo da pomenete i sveprisutni Android i druge igračke – iste za djecu i odrasle.
Ova Vaša kolumna je – iz mog ugla gledanja – ono biserno zrnce za početak (nastavak) OTPORA.
Ako se odupremo nići ce izmedju betona cvijeće i dječja graja – uprkos globalizaciji.
P.S. Kolumne su PRAVI knjizevni rod za naše vrijeme: kratke, aktuelne, opominjući putokaz …
i pravo uzivanje kad su pisane Vašim bravoruznim stilom.
Čestitke Vama i Redakciji koja im ustupa značajan prostor.
Bravo gospodine Labudoviću.
Odličan tekst i jedino što bih dodao jeste da je takav nakaradni sistem kao što je DPS-ovski sračunato išao na uništenje uglavnom prosrpski orjentisanog sjevera.Pored navedenog,na selu su ljudi slobodni,a u gradu se lakše kontrolišu i lakše se sa njima manipuliše.Dakle-sve je urađeno (i radi se ) planski i svaka slučajnost je isključena.
No,zaigraće mečka i na vratima „veljih“ gradova u koje je se davno nastanilo iskonsko ZLO.A đe je zlo…..
Какав текст, какве емоције..И поражавајуће тачно! Хвала Ти, Лабуде за ове речи!
Da, kakav tekst, kakve emocije i kakva budućnost, dodala bih.
Ova observacija u clanku je tacna ali je isto tako tacno da ima dosta nas koji smo rodom iz Pg (kao sto je dosta ljudi koja dolazi u Pg sa sjevera ili iz drugih krajeva) koji smo istisnuti tim dramaticnim influksom novih stanovnika koji ostavlja pustos na sjeveru – a i isto tako je proces ostavio pustos u dosta izvorno Pg-ickih familija dje isto majke da gledaju kad ce se djeca vratit u moru pridoslica koje se medjusobno zaposljavaju i nove pridoslice dovode.Tako da – nikome nije lijepo – ali daleko od toga da pati samo sjever, okrece se na sve strane od sela CG sjevera do PG do vecih gradova regiona tipa Bg Zg pa sve do zapada, vremena su ogromnih migracija