Једва чекам да се ласте врате

Пише: Емило Лабудовић

Данас је међународни дан ласта. Та нежна, враголаста и радознала створења, вјечити бродари са сјевера на југ и обратно, „славе“ дан уочи прољећа јер га оне и доносе на својим крилима. Наука је још увијек далеко од коначног одговора на питање како знају вријеме и руту повратка која је дуга хиљадама километара? Чак се и авионима, опремљеним моћним компјутерима и вођени искусним пилотима, деси да се изгубе у магловитим јутрима и кишним ноћима – ластама никад. А кад се, у рано претпрољећно јутро, огласе својим веселим цвркутом, кад прекриле небо својим вратоломијама, са њима се у озебле душе уселе топлина, радост и оптимизам.

Једва чекам да се ласте врате.

Вратиће се оне и овдје већ колико сјутра, вратиће се да би и прољеће могло да се врати. Али, скоро нико, или мало ко, не обраћа пажњу на чињенцу да их се сваке године, нашом заслугом, враћа све мање. Јер се ове веома корисне птице (не због прољећа већ због тона и тона инсеката којима  се хране) одавно налазе на списку 74 врсте пред истребљењем. А да их није, гушили би се у ројевима инсеката сваке врсте, док оне од нас траже само да их не дирамо, да им не рушимо гнијезда и да им се дивимо са растојања. Мало за много.

Једва чекам да се ласте врате.

Рекох, код нас се скоро нико не брине о томе хоће ли се и у којем броју оне вратити. Овдје је једна друга брига покрила све друге, па чак и бригу о ластама. Стање у некаквом „безбједносном сектору“ заокупило је свеколико наше „данас“, до мјере да ништа друго не видимо око себе. Под сјенком „бриге“ о безбједности, нико живи не обраћа пажњу на то да смо, као народ и као држава, у опасности да нас угуше нерад, дугови, свађе… Јутрос сви ћутимо о поражавајућој истини да смо увезли робе за више од четири милијарде а извезли једва нешто преко 600 милиона евра. Важније је ко ће контролисати сектор у којем мафија већ одавно контролише скоро сваког другог актера. Па чак и добар дио потенцијалних „контролора“. Али, важно је утврдити чији је дужи (домет контроле), макар се подавили у „мртвом економском мору“ којим смо окружени.

Једва чекам да се ласте врате!

Ластавичја гнијезда су савршенство градитељства и увијек су смјештена на мјестима која никоме не сметају, али их је из године у годину све мање. Као што је и нас све мање, поготово оних спремних да раде, тако да немојте да вас зачуди ако вас љетос јутарњом кафом послужи неко црнпурасто момче или дјевојче из Индије или са југа Африке. Али, као ни о ластама, о томе овдје мало ко брине. Важно је само да Андрија и они из ДФ не уђу у било какву власт јер ће се, у том случају, тата Ескобар озбиљно забринути. Јер, може се и гладно, голо и босо, важно је само да НАТО кишобран негдје не процури..

Једва чекам да се ласте врате!

Све може и не мора да буде, али прољећа ће бити. Биће га јер ће се ласте и ове године вратити. Као што ће се и Демократе, упркос свему, увијек враћати у гнијездо власти. Зацвркутаће опет око наших кровова и њихов цвркут ће засјенити тишину Алексиног (оног „нашег“ а свјетског) ћутања. Збиља, зна ли ико гдје је и шта је са њим? Можда чека да се Шарановић и Спајић изморе око натезања безбједносног конопца па да дође и само покупи плијен. Јер само у његовим рукама безбједносни сектор је сигуран. Од самог себе највише.

Једва чекам да се ласте врате!

Небо се полако ослобађа оловносивог огртача и бива све дубље. Ослушкујем, оне ће се већ огласити како би прољеће колико сјутра могло да узме ствар у своје руке. Без обзира ко ће од претходно именованих ону ствар (безбједност) држати у рукама. И све ће ово једном бити лани, а ласте ће се опет и убијек враћати. Једва их чекам. Рекао бих још штошта, али она сила од човјека и политичара, онај сер(оња) Жиле Ланселот од Пљеваља, јуче оштро запријети, и то не било коме него Андрији лично, да ће, уколико се грађани Шавника не врате на резервне положаје – узети ствар у своје руке. И таман колико стрепим и ослушкујем хоће ли се ласте вратити, толико стрепим и ослушкујем хоће ли се грађани Шавника вратити у свој парламент. Јер, ако се врте, онај Жиле, онај политички испрдак тате Мила, има све да порусваји. Али, шта год да се деси са Шавником и око њега биће таман оно што су Жиле и његови давно засијали па сад клија на све стране.

А ја једва чекам да се ласте врате. Јер данас је њихов дан. Дан наде у нове повратке и нова прољећа. Добродошле, госпођице ласте!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: