Јефтиније би било да су Параду побједе гледали у Москви умјесто што је сада гледају уживо

Ја сам синоћ гледао један потресни филм и хтио сам да вам кажем пар ријечи прије него што прочитам ово што сам написао, а чији је највећи дио посвјећен Достојевском, односно Великом инквизитору, поглављу у коме се налази тумачење свега онога што ми данас живимо. Дакле, видио сам документарни филм о биолабораторијама које су уништене у Украјини и које су, заправо, биле сијачи смрти.

Нажалост, четири такве постоје и код нас, и све оно што ми замишљамо како они нас запрашују, а то стално слушам у свом селу, јер људима није више јасно како се тај ковид непрестано враћа, успоставља, брише, смањи се, повећа, људи обољевају, умиру… Изгледа да је то ручни рад.

Та мануфактура која је засијана прво у Грузији, гдје се троши 20 милиона долара годишње и гдје један човјек код кога се пробудила савјест, у том документарном филму, упозорава своје суграђане да се преко комараца и гамади над њима врши најгнуснији експеримент. Дакле, овај рат који је почео, ратни сукоб или интервенција, како год га називали, сигурно има своју предигру у многим мотивима које ће тек историографија да открије. Али је истина да се са литром ковида може заразити читав један град. Тако каже човјек који је то истраживао 20 година. Али да се ја сад вратим овој награди и да се евентуално препоручим овим другима да пробају да наговоре „Просвјету” да ми је одузме.

Да ли је случајно Семјуел Хантингтон у књизи „Сукоб цивилизација“ обрадио и рат у Босни и Херцеговини, уврштавајући феномен додира различитих цивилизација на терену бивше Југославије? Није случајно, пошто је извјесно да су у том рату били препознатљиви симптоми онога што је он назвао сукобом цивилизација. Једино што у нашем посљедњем рату и разваљивању Југославије, коју је докрајчио НАТО, није било времена за прозелитске радње које су католици обавили између ’41. и ‘45. године. Али је истина да су послије ратних дејстава етно-религијске групе још више затворене у себе, а неповјерење веће него што је било прије почетка рата деведесетих. Најбољи примјер за ту оријентацију Хантингтон овако илуструје. Наиме, борци војске Алије Изетбеговића, у априлу 1995, скупљени да обиљеже крај рата, нису кликтали НАТО пакту него Саудијској Арабији и Турској. Разлика између поменутог рата и великих свјетских сукоба укључује и питање да ли су у свом темељу они били религиозни. Јесу, као што је, уосталом, и овај данас у Украјини – религијски рат. За разлику од великих земаља представника водеће цивилизације, ми смо водили одбрамбене ратове. Поменути рат је сигурно био вјерски, само што се његов обим није мјерио цивилизаторским походима, сукобима који трају још од Херодота и његовог позива да Атињани помогну Спартанцима у рату против Персије.

Повод за теорију о сукобу цивилизација дао је Арнолд Тојнби, како пише Милорад Екмечић. Он је створио теорију да је Запад у судару са Русијом, исламом, Кином, Индијом. Историчар далеке 1952. предвиђа побједу Запада, али не само освајањем западне технологије него и процесима који се, ево, одвијају и пред нашим очима. Он је, дакле, тада предвидио укидање породице, азбуке, дакле, промјену писма и на крају, уништавање религије. Шта се све одиграло у међувремену свједочимо уживо и у том поступку Хантингтон је већину Тојнбијевих идеја усвојио, али не и ону идеју да ће Запад бити у стању да зада коначни удар и поменуте цивилизације позападњачи и присвоји. Хантингтон твди да је западна цивилизација попримила дегенеративна својства и да посебно демографски неће моћи да обави коначно освајање других цивилизација. У мору Хантингтонових аргумената, мене је један понајвише погодио, у позитивном смислу. Он је статистички доказао да и поред доминације енглеског језика у свијету – изворно најављене у једном окултном енглеском друштву које је већ 1929. предвиђало да ће читав свијет говорити енглески – сви и даље говоре своје језике и развијају своја говорна подручја. Тачније, готово у сваком, и најзабитијем углу свијета и у највећим градовима народи настављају да развијају своја говорна подручја. И ми смо свједоци, барем ми овдје у Србији, како је рекао Милорад Вучелић, фабриковања нових језика у нашем окружењу. Дакле, језицима никад краја. О религиозности, не само као вјерском него и социјалном феномену, говоре и славне литије које смо гледали у Црној Гори. Хантингтон пише да већину острашћених припадника свих религиозних и културолошких покрета у Француској, Енглеској и на Блиском истоку, а ево и код нас, чине млађи од тридесет година. Врло важан статистички податак – да не представљам ја, својим мишљењем шездесетоседмогодишњака и оним што сам прочитао, средњу вриједност доживљаја стварности коју имају људи који овдје живе. Дакле, осјећај припадности идентитету је посљедња линија одбране, не само од нихилизма и новог човјека кога сам назвао „хај-тек паганом”, а који је спреман да му под кожу ставе све што треба и да бесплатно добије тетоважу, да му крв напуне чиповима, него и незамјењива потреба за људском заједницом. Хантингтон није доживио појаву ковида и његово разарајуће социјално дјеловање, нити руско-украјински конфликт, који би се сигурно, као наставак пандемије, уклопио у његову теорију сукоба цивилизација. Сигурно би пронашао одговор на то да ли би руске јединице ушле у тај сукоб да није било њихове браће православаца. Наравно да би у обзир биле узете и мјере заштите и они прорачуни колико којој ракети треба минута да прелети с једне на другу страну. Али то је тек у другом плану. Западњаци нису хтјели да виде уништена гробља и православне цркве, масовне гробнице, убијену децу на фотографијама које висе у „Музеју анђела”, у малом граду у Доњецкој републици, нису чули приче обичних људи на улици и видјели бистре сузе у очима, снагу и достојанство народа Донбаса, упркос рату који је пронацистичка украјинска влада (коју су на власт поставиле Сједињене Америчке Државе, уз подршку Европске уније) покренула против њих само због чињенице да су за пријатељство са Русијом и да желе да живе у својој култури и по својим принципима.

Није само блокада погледа на видик заустављала потенцијалне сузе на лицима игнораната са Запада. Читав Источни блок је одгајан дуго и пажљиво. Сви су пристали да им Холивуд буде узор. Чак и Руси. Оно што је, дакле, започето далеке 1952. улази у своју завршну фазу. У вербалном рату, који траје посљедњих 10 година, нису само генерали америчке војске острвљени на православље и тако одредили њиховог највећег непријатеља на Истоку, него и висока тијела европске заједнице која је недавно оптужила СПЦ за њен традиционализам и везу са Руском православном црквом. Овај рат у Украјини, за кога сада са сигурношћу можемо да тврдимо како је дуго припреман уз асистенцију Пентагона, заправо је рат против православља и свега што једна аутентична култура представља као главну препреку на путу трансхуманизма, претварања људи у оно што је директор ЦИА-е Далс далеке 1950. године предвидио, и што је Љиљана Богдановић прва објавила. Сада треба да изађе и књига „Портрет Далса”, који је изговорио сљедеће ријечи: (…) „Рушићемо духовне вредности, вулгаризовати и уништавати основе народне моралности. (…) Направићемо од њих цинике, вулгарне људе, космополите. (…) Неприметно, но активно и постојано, помагаћемо деспотизам чиновника, корупцију и непринципијелност. Честитост и праведност биће исмевани, никоме неће бити нужни и биће сматрани остатком прошлости. Грубости и наглост, лаж и обмана, пијанство, наркоманија, издајништво, шовинизам и непријатељство према народима – све ћемо то култивисати у свест људи.”

Појам отказа културе, дакле, није пројектован прије неки дан кад је и најављен, него је паралелно развијан уз дигитализацију и пристанак највећег броја људи да на друштвеним мрежама, ни од кога подговарани, стварају властите досијее и своју приватност стављају на увид остатку свијета и онима који то помно прате и којима то треба. Уопште, планета је накрцана људима који се симболички групишу линијама пропаганде.

Фантастично је и готово невјероватно, откако је почео рат у Украјини, као да су сви прошли ратови ишчезли, или, још горе, као да их никад није ни било. Доминиканска Република 1965, Грчка 1967, Аргентина 1976, Никарагва 1981, Гренада 1984, Филипини 1989, Панама 1989, Ирак 1991, 2003, Република Српска 1995, Судан 1998, Југославија 1999, Авганистан 2001, Јемен 2002, Сомалија 2006, Либија 2011, Сирија 2011. То су ратови који су вођени прије него што је почео сукоб у Украјини и акција руске војске.

Дакле, све смо видјели, све о чему се ради. Један за другим падају велики ликови из историје умјетности, међу њима Тургењев, који је био прозападни од А до Ш, чији храст није могао да прође на такмичењу за најбоље дрво у Њемачкој, или гдје га је већ засадио. Младом пијанисти, коме су у Канади рекли да би требало да се одрекне Путина и Русије, и он се одрекао, саопштили су да ипак не може да свира. Сигурно највећи после Карајана, тренутно први свјетски диригент Гергијев, добио је отказ у филхармонији. Мацујев није могао да свира у Паризу, а један италијански професор је покушао да одржи предавање о Достојевском па му нису дали, а онда је он плакао, па су му дозволили да изговори то што је требало. Не знам садржај тога, али све ово што сам рекао и све друго о чему се прича је, заправо, преслабо да се створи утисак о томе у каквом се ми стању налазимо.

Достојевски је у „Браћи Карамазовима”, у пар страница које ћу сада покушати да ишчитам, заправо казао све.

Иван, агностик, приповеда једну згоду из 16. века брату Аљоши који се замонашио. Христ је, према приповедању, поновно дошао, не на крају времена, него тада, у 16. веку. Пролази градским улицама Севиље, „јер је пожелео бар на час обићи децу своју и то управо тамо где херетици горе на ломачама“.

Он силази на вруће тргове јужног града у којем је баш јуче на величанственој ломачи кардинал, велики инквизитор, спалио одједном готово стотину херетика на маиорем Деи глориам (на већу славу Божју) у присуству краља, дворана, витезова, кардинала, и дивних дворских госпођа. Он (Христ) појавио се тихо, неприметно и – гле чуда – сви су га препознали… Народ плаче и љуби земљу по којој он хода. Деца бацају пред њега цвеће, певају и кличу му: „Хосана!”

„То је он, главом он”, понављају сви, „то је он, нико други него он.”

Он застаде у предворју севиљске катедрале, баш у тренутку кад, уз дечји плач, уносе у цркву отворен бели лес: у њему почива седмогодишња девојчица, јединица одличног грађанина. Мртво дете лежи на самом цвећу.

„Он ће ускрснути твоје дете” – довикну неко из гомиле уплаканој мајци…

Она му падне ничице пред ноге:

„Ако си ти то, ускрсни онда моје дете!” – узвикује она пружајући према њему руке.

Спровод застаје, лес спуштају у предворју до његових ногу. Он гледа са сућути а уста његова тихо и снова изговорише:

„Талитха куми” – и устаде девојчица…

У народу вика, јаук, и, гле, тог истог тренутка тргом испред цркве главом кардинал – велики инквизитор. О, није он у прекрасном кардиналском оделу, у коме је блистао јуче пред народом када је палио противнике римске вере, не, сада је само у својој старој грубој калуђерској мантији. Иза њега, на одређеном размаку, иду мрачни помоћници, и његове слуге и света стража. Он намргоди своје седе густе обрве, поглед његов сева злокобним пламеном. И пружа свој прст и заповеда стражи да га ухвате. И, гле, колика је моћ његова, колико је већ вичан, колико му је покоран и у страху послушан народ да се гомила без оклевања размакла пред стражом, и ова, посред гробне тишине, која је настала нагло, полаже на њега руке и води га. Гомила је у трен ока, сва као један човек, оборила пред инквизитором главе до земље, и он шутке благосиља народ и иде даље. Стража доводи роба у тесну и мрачну пресвођену тамницу у старој згради Светог суда, и онде га затвори.

Пролази дан, настаје мрачна, врела и „мртва севиљска ноћ”. Зрак „мириши ловором и лимуном”. Посред дубока мрака одједном се отварају гвоздена тамничка врата, и у тамницу улази полагано, са свећњаком у руци, главом стари инквизитор. Он је сам, врата се одмах за њим затварају. Он застаје на улазу и загледа се дуго, минуту или две, у његово лице. Напокон прилази лагано, ставља свећњак на сто и говори му:

– Јеси ли то ти? Ти? – Али кад не доби одговора, надода брзо:

– Не одговарај, ћути. А и што би ти могао рећи? Ја и сувише добро знам шта ћеш рећи. Али ти немаш права да надодаш било што ономе што си раније рекао. Зашто си дошао да нам сметаш? Јер ти си дошао да нам сметаш, и сам то знаш. А знаш ли јеси ли то ти или тек прилика његова, али сутра ћу те осудити и спалити на ломачи као најгорег херетика и онај исти народ који је данас љубио твоје ноге појурит ће сутра и, на један мој миг, довлачити угљевље под твоју ломачу, знаш ли ти то?

Овде је реч једино о томе што старац мора изнети своје мишљење, што након пуних деведесет година износи своје мишљење и говори гласно оно о чему је пуних деведесет година ћутао.

– А роб такођер ћути? Гледа у њега и не говори ни речи?

– Па тако и мора бити чак у свим случајевима – насмеја се Иван Карамазов опет.

– И старац примећује да он нема права да ишта надода ономе што је већ пре речено. Ако хоћеш, у томе и јесте најосновнија црта римског католицизма, бар по мом мишљењу:

„Ти си”, каже инквизитор, „све предао папи, и све је, дакле, сада у папе, и биће најбоље да ти никако и не долазиш да нам сметаш, бар за сада… Све што ти поновно објавиш бит ће напад на верску слободу људи, јер ћеш чинити чудеса, а њихова верска слобода била ти је милија од свега још онда, пре хиљаду и по година.

„А ти си сад видио те ’слободне’ људе”, надовеза одједанпут старац, замишљено се осмехујући.

– Јест, ово нас је дело скупо коштало – продужи он гледајући у њега озбиљно – али ми завршисмо, напокон, то дело у твоје име. Ми смо се петнаест векова мучили с том слободом, али сада је то завршено, и то заувек завршено. Ти не верујеш да је завршено заувек? Ти гледаш смирено и чак нећеш ни да ме удостојиш својим негодовањем. Али знај да су сад, баш сад, ти људи уверени више него икад да су потпуно слободни, а, међутим, они су нам сами донели своју слободу и понизно је положили под наше ноге. То смо ми учинили, а јеси ли ти то желео, такву слободу.

Тако је писао Достојевски. А ја бих додао још пар реченица, па да завршим.

Руска историчарка Нарочницка у једној од својих књига пише да је католичка црква пала са сломом Аустроугарске, а ја бих додао да је она своју најморбиднију тачку доживјела у појави нацизма и Хитлера. Да ли знамо довољно о тој појави и да ли су тајну овог феномена који је иманентан западном либералном капитализму, покупили Ватикан и Америка послије Другог рата и читаву армију еугеничара специјалиста за биолошки рат из Европе и Јапана повели са собом да тамо у скривеним баштама одрже живом тајну нацистичког експеримента? Тридесетих година, као и сада, нацизам су толерисали Енглези, Французи, Италијани. Да су се супротставили 1938. године Французи и Енглези, не би било Другог свјетског рата. Очигледно да им је Хитлер требао за оно што је раније безуспјешно покушавао да обави Наполеон! Хитлер је био пројекат свјетског капитала, на почетку, не само њемачког. На крају је испало све обрнуто од очекиваног. Па су на крају ’45. спасавали оно што се спасити дало. Да ли је нацизам у новом одијелу или је то само нова форма или видљива мутација овог феномена од којег ће много опасније бити оно што је започето пандемијом ковида и што би, по Клаусу Швабу, који је код нас засадио башту, требало у будућности да нас уведе у бесконфликтно друштво у којем ће онај поменути „хај-тек паган” дозволити да му под кожу ставе довољно направа па да више не мора да брине ни за нацизам, ни комунизам, ни социјализам, ни на било који изам? Неће морати да мисли, нити да поставља бесмислена, по Клаусу Швабу, питања – ко је, шта је, гдје је и куда ће. Да ли је новинарка Фајненшл Тајмса, која каже да је Запад остао без тако неопходних руских молекула, најавила, заправо, други па онда и трећи чин овог рата који сада траје? Да ли ми тек сад почињемо да схватамо природу нацизма, јер су његови коријени прикривени емоцијама ослобађања у Другом свјетском рату и да ли је, на крају, било боље (ово је моје врло озбиљно питање) и јефтиније да су предсједници са Запада присуствовали посљедњих неколико година на Паради побједе у Москви умјесто што сада гледају ту параду уживо? Нема сумње да би било боље, али је сигурно да су они тада знали оно што нама у то вријеме није било познато. Кристали мултиполарног свијета се брусе, а наша пажња је усмјерена у правцу мисли Семјуела Хантингтона који нам је дао шансу да опстанемо.

Хвала!

Говор Емира Кустурице у крипти Храма Светог Саве током церемоније додјеле Светосавске повеље коју додељује Српско просветно и културно друштво „Просвјета“

Извор: Искра

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: