Јелена, жена душевна

Већ неко вријеме у центру је пажње стручне и лаичке јавности, мета новинских насловница и уводних минута информативних емисија. Да је среће, као што није, требало би да то велико интересовање завређује оним чиме се, макар номинално, бави, али далеко је она од тога. А на једној је од најважнијих позиција у земљи коју са свих страна прозивају због корупције. Дакле, нешто попут чувара плаже у љетњем периоду који са високе осматрачнице будно пази да се као друштво не подавимо у коруптивном глибу и баруштини.

Али, ОНА, а она је Јелена, за све вријеме мандата и није била из те приче. Она је једино будно мотрила да било ко и било шта не поремети дубоки хлад у којем су „њени“, а њени су искључиво они који су је устоличили, мирно и далеко од ока закона згртали лопатама. Јер, Јелена је жена душевна. Душевна толико да би све дала, осим мандата, да јој се било ко од „њених“ не наљути. А поготово тета Весна којој је, изгледа, толико дуговала да јој се одужит није могла.

Јелена је своју каријеру градила мање знањем и заклетвом закону. Она се једино заклела да ће  о свему питати тета Весну, строго водећи рачуна да је не насјекира и доведе у питање њен статус богиње Јустиције. Јер, Јелена је жена душевна и њу би душа бољела ако би се тета Весна у било којем случају осјетила увријеђном и непослушаном. Док је судила на Цетињу, коначне пресуде доносила је тета Весна, а Јелена се само старала о томе да ничим не наруши њен душевни мир и позицију закона над законима.

Њена брига о Веснином менталном здрављу и душевном миру ишла је и иде толико да само што није заплакала над судбином њеног телохранитеља који је, ето, само помаго да се ућутка једна новинарка. Чудна ми чуда, мислила је тада Јелена, шта је и ко је предметна новинарка, њен мир и њен живот, у односу на безбједност тете Весне и апсолутну слободу њеног телохранитеља да припомогне нечијој ликвидацији. Уосталом, новинаре убијају, зар не? Јелена, као жена душевна, изнад свих слобода и спокоја стављала је тета Веснину апсолутну недодирљивост.

Подужи би био списак Јеленине душевности коју је она демонстрирала и онда када је њено сунце у лицу тете Весне зашло за професионални хоризонт. У томе је била толико енергична и самосвојна да је закон и прописе често не само газила већ и извргавала руглу. Јер, Јелена, као жена душевна, не заборавља пут којим је дојахала са Цетиња, пут који није имао толико везе са њеним робовањем закону колико њеној бризи да се „њени“ не наљуте и не узнемире. На том путу силаска са Цетиња у Подгорицу, путу који се показао као успон на ничим заслужену високу позицију, негдје се „загубио“ један стан, васкрсао један „мерцедес“, донесене бројне одлуке које су изазивале не подсмијех већ смијех грохотом, а све као последица њене душевности. Јер, шта је закон, шта су правила, шта је борба против корупције када је ријеч о „њенима“ и о њиховом душевном миру?

Поседњи покушај да својом душевношћу спаси оно што се одавно спасити не да, дефинитивни слом „њених“, била је одлука да чланове пописних комисија прогласи јавним функционерима!? Овај правни нонсенс је толико уздрмао законодавну јавност да су чак и запослени у АСК-у завапили да се Јелена, жена душевна, придружи тета Весни, па да се, уз кафу (ако је још увијек служе у Спужу) једна другој јадају и чувају свој душевни мир. Јер, што је много – много је, па кад је и од Јелене. Мада, питам се, како ћемо сви ми и ова несрећна држава без толике душевности?