Јелић за ИН4С: Српство је највећа истина Црне Горе!

Ова држава је направљена да гони слободу и истину. А највише се гоне највеће истине и најслободнији људи. Српство је највећа истина Црне Горе, а Христова црква најслободније мјесто. Они који су Срби и који су слободни нијесу прихватљиви, и, да се не лажемо, није то само ексклузивитет ове несрећне државе, то је балкански, па и европски, тренд. Бити Србин, па још слободан, то је луксуз, и то се плаћа дебело, казао је наш истакнути и награђивани писац Јанко Јелић у разговору за ИН4С.

У свом помало сатиричном духу и тону, он каже: „Зато савјетујем да престанемо са кукањем и да масовно пређемо у друге нације. Не морамо сви ни у Црногорце, можемо бити и Хрвати. А не морамо, вала, ни на слободи инсистирати“

Добитник сте престижне награде „Радоје Домановић“ за најбоље сатирично дјело, и у ранијим вашим збиркама сатиричност је присутна, да ли је то одговор на стање друштва у којем данас живимо?

-Не бих то назвао одговором. То је више неки договор. Амбијент у коме живимо је бућкуриш најразличитијих утицаја и стремљења од савременог неолибералног капитализма, псеудохуманистичког глобализма, носталгичног квазикомунизма, примитивног и увијек лажног патриотизма, карикатуралног југословенства и сурогата правне и грађанске државе. Такав бућкуриш је трагикомична агресија која човјеку дозвољава једино да се шали и да кроз шалу говори истину. Све мимо шале и отворене лакрдије је унапријед исконтролисано и упрегнуто у опште обесмишљавање спољашње слободе.

Мада, кад боље размислим, плашим се да и ова моја писанија није у истом колу. Ми смо окупирани и као заједница и као појединци и наши видици су сужени тако да тешко можемо оцијенити шта пишемо и зашто пишемо. Није то ни тако лоша позиција. На мени је мало одговорности, а могућности сликања стварности која је сама по себи аветлук су огромне.

Сматрате ли да писци и културни радници својим писањем и радом могу да утичу на процесе и промјене у друштву?

-За дивно чудо могу. Али, њихов утицај је углавном нека одложена радња. Оно што данас пишемо може да ваља, ако ваља, тек за коју деценију. А нама је то данас неприхватљиво. Зато нам се чини да су писци и књиге безначајни. Ту се не може ништа промијенити. Писац није ту да мисли о сопственом утицају. Кад почне отоме да дума онда престаје да пише, престаје да бива умјетник.

Колико је то тешко, ако сте у данашњој Црној Гори српски писац, када знамо да се афирмишу само они умјетници који одговарају режиму?

-Нас је Бог благословио тиме што нас је овај режим маргинализовао. Ми би требало да му се захвалимо. Кад би овај режим био паметан и кад би желио да нас уништи требало би само да нас заспе привилегијама и признањима, сатро би нас. Овако нам чини услугу. У комфору нема идеја, то није моја мисао.

Друга је ствар што смо ми раслабљени па кукамо и коевитезамо, а кад год нам се укаже прилика сами себи правимо лажни комфор и дијелимо ленте, одликовања и себи самима причамо како смо страдалници. Тиме се унижавамо, али није то од јуче и данас. Једноставно и писци су људи. Некад веома слабашни људи. И ја сам такав. Све у свему, правом српском писцу у Црној Гори данас је добро.

Ваше мишљење о стању у црногорском друштву и однос према Србима у свим областима, посебно однос према СПЦ?

-Нема ту много да се прича. Ова држава је направљена да гони слободу и истину. А највише се гоне највеће истине и најслободнији људи. Српство је највећа истина Црне Горе, а Христова црква најслободније мјесто. Они који су Срби и који су слободни нијесу прихватљиви, и, да се не лажемо, није то само ексклузивитет ове несрећне државе, то је балкански, па и европски, тренд. Бити Србин, па још слободан, то је луксуз, и то се плаћа дебело. Зато савјетујем да престанемо са кукањем и да масовно пређемо у друге нације. Не морамо сви ни у Црногорце, можемо бити и Хрвати. А не морамо, вала, ни на слободи инсистирати. Да се не лажемо, има и наших Срба којима није лоше. Шалим се мало, а можда се и не шалим. Ипак, нервира ме наше чуђење што нам је овако како нам је. Овдје је све направљено да би било баш овако, прво нама, а онда и овима осталима који се убише да докажу да нијесу ми, Срби.

Шта за вас представља 1918. година, и коментар на плакате мржње којима су били облијепљени поједини градови?

-Југославија је, колико год то некоме сметало, била цивилизацијски напредак свих југословенских народа. Њено разарање је по природи ствари озбиљно назадовање. Наравно, нас Србе су за то оптужили и ако је у нечему био у праву патријарх Иринеј када је рекао да наш положај подсјећа на положај Срба у НДХ, онда је ту погодио. Али не због тога што нас гоне и што нас се на извјестан начин гаде, већ због тога што је и у НДХ тридесетих година прошлог вијека ишла иста пропаганда под основном тезом да су Срби криви за све. Ипак, мало су закаснили поусташени елементи у црногорском друштву, јер их онај толико вољени, па онда гоњени, Маркс подсјећа да се историја враћа увијек као фарса. Да, управо као фарса дјелују све ове активности везане за покушај фалсификовања истине о 1918. години. Кад чујем ове блесе да млате о некаквој српској окупацији увијек се сјетим како данас на ЈУТЈУБ каналу постоје филмови о томе како Земља није округла већ равна плоча. У тим филмовима ћете наћи и некакве факте који то доказују, наравно, нећете наћи ниједан који указује на оно што је озбиљна наука одавно доказала. Али, трагедија, или комедија, људског рода је у томе што те филмове гледају милиони људи, а и милиони им вјерују. То је усуд слободе који, осим памети, даје простора и људској глупости, комплексима и пизми. Таман како неко тврди да је 1918. Црна Гора насилно окупирана тако може да тврди и да је наша планета равна плоча.  Е, сад, како то све може да се оконча, Бог зна. Ја се ипак надам да ће се све завршити по оној Марксовој, као једна велика спрдња.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: