Јерихон на Морачи

Пише: Емило Лабудовић

„Седмог дана опсаде, израиљска војска седам пута обилазаше град, док свештеници на прочељу поворке трубљаху у седам труба од рогова овнујских. Кад седми пут свештеници затрубише, Исус Навин рече народу: „Господ вам даде град“! И срушише се зидови Јерихона као да су од снова зидани.

Уз трубе заклињања у вољу народа, у његово право да има бољу власт, уз твдру вјеру да ни за живу главу неће са „Сотоном“ који је све вријеме углавном ћутао и намигивао себи као сврака на југовини, јуче паде и Подгорица. По налогу самопроглашеног, а нама се у такве баш хоће, Исуса Навина од испод Острога, додуше, трубило се нешто више од седам дана, али зидови баш те народне воље којим је била опасана Подгорица, одоше у тиринте. Побједници продадоше једну од највећих изборних побједа, и мртваца који је већ био на издисају оживјеше вјешачким дисањем, уста на уста.

А све само из разлога што Јаков хоће Милојку, а и свима нама, да докаже да је „изабран“, да је Месија и да он и нико други бити тај који ће нас довести у „обећану земљу“, звану Европска унија. Да није било отужно, било би смијешно гледати и слушати како се она, с коца и конопца скупљена, млађарија упиње да личи на оне старије, како покушава да своју празноглавост засјени високоумним тирадама које су звучале таман као оне овнујске трубе. А трубачи, и трубачице нарочито, су надували из петних  жила, само да би димна завјеса иза које се крио ДПС, највећи корисник ове смути – чорбе, била што гушћа и непрозирнија. На крају, остао је само мучан утисак, у складу са оном народном да „ко са дјецом спава, зна се какав се буди“!

Уз ову политичку трагикомедију, која бјелодано показује како смо сви, мање – више, „од зла оца и од горе мајке“ и да, како нас год паковали и комбиновали, на крају увијек испадну сплачине, не би ваљало зажмурити ни на понашање ПзП. Тај некад уважени политички субјекат од којег је, након дугогодишњег посртања, остао само објекат, одиграо је завршни плес и задао последњи ударац нокаутираном граду. Бранкина одлука да двојицу „непослушних“ искључи из странке, неодољиво ме је подсјетила на онај чувени виц о Стаљину и његовој школској љубави коју је срео послије толико година. „Светлана, рекао јој је он тада, онда нисам могао да ти пружим богзна шта, а данас могу све, само реци“! „Коба, одговорила је она, дај отвори границе бар на три дана“! Стаљин се само насмијао и рекао: „Светлана, и даље си остала она иста, хоћеш да останемо сами у Русији“! На сличном су путу остаци оног ПзП, окупљеног око Бранке, покрета којег сам, упркос непомирљивим разликама, због Медовог поштења и храбрости, изузетно поштовао.

Јутро је, кажу, паметније од вечери, али и преспавана ноћ (ако ико у Подгорици ових ноћи још може да заспи) није разбистрила ситуацију и дала одговор на питање: а за који клинац нам је све ово требало? Исто су се вајкали и пролазници који су од мене очекивало јасан и прецизан одговор. Али… само кад бих и сам знао. Једино што још могу рећи, и њима и себи, јесте наук:  да би се изашло из Пакла мора се понекад заплесати и са Сотоном. Макар се он крио под маском Исуса Навина од испод Острога.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: