Јеромонах др Владимир Палибрк Кадић: Андрија Делибашић је љубио све, јер је био борац Христов

У петак 21. марта 2025. године на гробљу у Никшићу сахрањен је познати фудбалер Андрија Делибашић.

Опијело блаженопочившем Андрији Делибашићу служили су секретар Епархије будимљанско-никшићке протојереј Мирко Вукотић и јеромонах др Владимир Палибрк Кадић, сабрат острошки, објавила је Светигора.

После опијела, од Андрије се бесједом опростио и о. Владимир Палибрк Кадић, који је између осталог рекао:

„У име Оца и Сина и Светога Духа,

Ожалошћена породицо Делибашић, драга браћо и сестре, пријатељи нашег драгог Андрије. Данас смо се окупили да испратимо на вјечни починак најбољега од нас. Данас се сви ми осјећамо да смо напуштени, јер као што када је играо за најбоље тимове Европе, без њега у тиму они су били хендикепирани, ослабљени; тако и ми, цијело грађанско црногорско друштво осјећамо се ослабљеним, немоћним јер смо у овој нашој људској утакмици против зла, похлепе, егоизма, лицемјерја, остали без капитена, убојитог нападача Андрије да нас предводи. У тој најважнијој утакмици Андрија је као врстан нападач постизао највише голова. Неко је рекао да је тешко бити човјек међу људима; ја ћу рећи да је тешко бити Божији човјек у времену одсуства љубави, какво је нажалост наше вријеме. У том времену охлади код многих љубав, па они воле само оне који њих воле, њихова љубав добаца само до људи њихове нације, њихово вјере, њиховог фудбалског клуба. Андрија није био такав, Андрија је био другачији, ваљда зато што је био Христов па је имао Христову свечовјечанску, универзалну, сбеобухватну љубав; није био острашћен, зато није љубио неке, него је љубио све. Колико само људи ми је рекло за Андрију како је био милостив, како је помагао на разне начине људима. А он је то чинио на свети, Божији начин, у духу Јеванђељске мудрости која гласи “да не зна љевица шта чини десница”; он је помагао људима али није трубио пред собом, није се хвалио пред људима да га људи хвале; у свему је био скроман и ненаметљив. Цијели живот је био човјек мјере. Никада човјек крајности. Никад претенциозан, увијек скроман, благородан и пристојан.

Ја сам један од вас који сам свједок његових великих фудбалских партија; али ја вам овдје нећу причати о томе како је он побјеђивао у тим фудбалским мечевима; ја ћу подијелити са вама оно чега сам сам био свједок, како је Андрија побиједио у својој најважнијој утакмици, у утакмици за Царство Небеско. На тој утакмици Андрија је имао најтежег противника, самог ђавола, који се труди увијек, а посебно кад је човјек у тешким животним ситуацијама, а болест је једна од тих ситуација, да човјека одвојио од Бога, да га гурне у стање роптања и хуле на Бога; у овој најважнијој утакмици за спасење своје душе Андрија по први пут није био убојити нападач, центарфор, већ дефанзивац, боље рећи сам вратар. Ђаво је био тај који је нападао, кидисао на његов гол, то јест на његову душу. Можемо само да претпоставимо шта му је све противник нашег спасења говорио: да га је Бог оставио, да нема Бога који спасава, да му је најбоље да похули на Бога. Али то Андрија није урадио, то вам свима свједочим јер сам имао тај благослов Божији да га 2 пута причестим Тијелом и Крвљу Христовом. Иако у тешком стању, није могао да говори, тешко је и гутао, али на моје питање да ли хоће да се причести радосно је кивнуо хлавом да хоће. Да је у питању Христов борац који се до краја не предаје могао сам да видим када је кренуо да се прекрсти, са огромним напором је ставио на себе знак Крста Господњега, а када смо се видјели последњи пут, већ је био у коми, али у сред молитве успио је да се трзне. Такав је био Андрија, борац Христов који се никад не предаје. Ми који смо Христови знамо колика је милост Божија када се човјек причести пред своје упокојење; да је то посебан дар од Бога праведним људима. Христос је рекао: “Који једе моје тијело и пије моју крв има живот вјечни и ја ћу га васкрснути у последњи дан. (Јн. 6,54), и још је рекао “ко у Мене вјерује, ако и умре, живјеће” (Јов. 11:25-26).

Андрија, ево сада ступаш на пут који води са земље на небо, земља плаче а небо се радује, то је зато што твоје присуство свуда доноси снагу и силу. Царство Небеско је јаче за још једног праведника. Ти нас напушташ и одлазиш у Рај да опет играш утакмицу, да опет бијеш битку, али не више за себе, него за нас: саиграчи ти више нијесу Саша Илић, Данко Лазовић, него Св. Василије Острошки, Св. Петар Цетињски, Твој Свети Апостол Андреј Првозвани, анђели и арханђели; у тој утакмици Ти нећеш давати голове у гол, него ћеш давати молитве Господу, за твоју Црну Гору, за твоју породицу, за све нас који смо били благословени да те упознамо, а та молитва је за то да увијек будемо Божији људи који љубе сваког човјека на овоме свијету, какав си и сам био. Нека ти је вјечна слава и хвала, амин“.

Нека свеблаги Господ, упокоји слугу свога Андрију Царству Небеском, а његовим најближим подари утјеху и напредак.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: