Јерусалимски саркофази откривени у Браничеву: Ново спектакуларно откриће археолога из научног центра у Виминацијуму
1 min read
Др Илија Данковић и Др Бебина Миловановић / фото: Б. Субашић
Археолози претпостављају да су у њима сахрањене особе пореклом с Блиског истока, одакле је од половине другог века у престоницу провинције Горње Мезије стигао велики број досељеника.
– Украси у облику квадрата, делтоида, зракасто укрштених линија са стрелицама и астрагала су типични геометријски мотиви који су се развили у јерусалимским радионицама и ширили током другог и трећег века широм римског царства – каже археолог др Бебина Миловановић из Научног центра Виминацијум. – Сахране покојника у саркофазима од олова нису биле пракса Римљана. У оловним саркофазима су углавном сахрањивани деца и жене. Покојници су несумњиво припадали вишем друштвеном сталежу, јер су породице могле да приуште ковчег од метала. Сасвим је извесно да су сахране у саркофазима од олова припадале становницима са Блиског истока који су као војници, трговци и занатлије насељавали остале делове Царства, нарочито у 2. и 3. веку.
Украси на саркофазима у облику делтоида у који је уписан крст наводе на питање да ли је можда реч о некој ранохришћанској секти. На оловним ковчезима нема ниједног податка о покојницима за разлику од камених саркофага, на којима су биле исписане праве биографије, пишу Новости

У саркофазима пронађеним ових дана у Виминацијуму била су сахрањена деца узраста од осам месеци до десетак година. Рељефни мотиви на саркофазима су идентични онима који се могу видети на оловним ковчезима пронађеним у Сирији и Палестини!
Највећа загонетка за археологе су савијени изузетно танки сребрни листићи са урезаним магијским натписима, који ће морати да се отворе посебним методама да би текст на њима могао да се прочита. Слични магијски натписи на арамејском, само на златним листићима, пронађени су пре неколико година такође у дечјем гробу у Виминацијуму и изазвали су светску сензацију.
– Само по себи откриће три оловна саркофага је вансеријско, а право је чудо да су два од њих остала неопљачкана – каже археолог др Илија Данковић из Научног центра Виминацијум. – Прво смо пронашли ковчег девојчице сахрањене са раскошним гробним инвентаром, што је неуобичајено за Римљане који нису имали обичај да злато полажу у гробове, сматрали су да то раде само „прости људи и варвари“. Ипак, постојао је изузетак, приликом губитка кћери која није доживела да се уда, те је део мираза полаган уз њу. Можда је управо то овде случај, јер су уз покојницу положени наушница, два златна прстена и јединствен медаљон од златног лима у облику пелте, штита Амазонки, који има заштитничку симболику.
Овај изузетни комад накита, који је по речима археолога имао и магијску функцију, са предње стране је украшен умецима од стакла зелене боје, а техником филиграна на њему изведене су контуре кантароса, грчке посуде која је симболизовала бесмртност или поновно рођење.
– Један од прстенова је израђен у облику змије, која је у доба антике имала заштитничку улогу – каже др Данковић. – На свега три метра од од саркофага девојчице, откривен је гроб одрасле жене која је на руци имала масивни сребрни прстен у виду змије. Због тих „змијских“ прстенова и близине гробова питамо се да ли је реч о особама које су биле у сродству, или су можда припаднице исте религиозне или етничке заједнице. Те одговоре даће нам физичко-хемијске анализе, пре свега однос изотопа стронцијума и калцијума у зубима.
Крај другог неопљачканог саркофага пронађена су три мања керамичка крчага, док су у самом ковчегу пронађени остаци светле тканине у којој је био умотан скелет бебе од око осам месеци.

– Крај њених ногу био је положен керамички лонац са три дрвцета која су горела са доње стране, очигледно коришћени у неком магијском обреду – каже др Бебина Миловановић. – Нажалост, трећи оловни саркофаг који је припадао старијем детету био је опљачкан.
Простор на коме су саркофази прнађени налази се неколико стотина метара јужно од легијског логора и цивилног насеља Виминацијума.
– Ту су од почетка 2. века до краја 4. века сахрањивани становници престонице провинције Горње Мезије – каже др Данковић. – Ради се о делу некрополе који се развијао уз античку саобраћајницу, откривену на овом простору. Тај пут је спајао Виминацијум са унутрашњошћу провинције на југу. Стога не чуди да смо за мање од три месеца рада истражили око 200 гробова, унутар којих смо пронашли више од 300 артефаката.

Преслица
Бронзана преслица откривена у гробници одрасле жене крај дечјег саркофага је изузетно редак налаз.
– Прибор за предење вуне у Риму је полаган уз покојнице као порука да су оне биле изузене жене, племените матроне које су водиле бригу о породици и домаћинству.
Скупоцјени сандуци
Римска провинција Горња Мезија, која се простирала на простору данашње Србије била је познатно рудоносно подручје, па су богати грађани својим покојницима могли да приуште луксузне металне ковчеге.
– Сасвим је извесно да је на овим просторима била активна локална производња саркофага од олова, вероватно под утицајем источњачких мајстора који су са собом доносили шаблоне по којима су декорисани саркофази. До сада је преко 30 саркофага од олова пронађено у Виминацијуму – каже др Бебина Миловановић.
Прочитајте ЈОШ:
Успјешно завршена акција прикупљања средстава за обнову Цркве Светог Пантелејмона у Призрену

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:


Keltska nekropola u srcu Rimske provincije Gornje Mesije govori jednu činjenicu.
Da je Rimsko carstvo bilo multietnička zajednica sačinjena od naroda i kultura različiti veroispovesti i običaja.
Može se reći da je sloboda vere u Imperiji bila na zavidnom nivou čim su Kelte i Druide koji su izrazito zapadna kultura koja potiče sa poluostrva Labradora,Irske i Britanije naseljavali gde god su imali interes da kopanjem rude obogate svoju ekonomiju.
Čim su Keltske sveštenice sahranjivane u Viminacijumu a one su bile stub porodice i glava klana onda je na teritoriji Srbije bilo mnogo rudnika gde je kopana ruda i pretapana u metal.
Najverovatnije srebro a najbliže nalazište se nalazilo na planini Rudnik i pored reke Drine u Srebrenici.
Keltsko društvo je matrijarhalno društvo i vođe plemena su uvek bile najmudrije žene dok su muškarci bili radilice,kopači,nosači i nikad se u Keltskim grobovima nije shranjivao muškarac.
Oni su 90% umirali pod zemljom u rudnicima,raznim nesrećama,obrušavanjem hodnika rudnika.
Rudarski,ponosno i bez mnogo pompe.
Smrt mora da ima težinu,bol,patnju i tugu za žive ljude a to u svojoj filosofiji ljudi sa istoka nisu imali.
Za njih je smrt lakoća,plamen u beskraju zato su ili svoje spaljivali ili su ih kao Persijski Zoroastrani ostavljali na nekom uzvišenju da ih ptice raznesu.
Retko koja kultura sa istoka je sahranjivala u zemlju svoje umrle.
Moja skromna pretpostavka da to nisu nikakvi Sirijci sa istoka već preostali malobrojni Kelti koji su bili veoma cenjeni u Rimskom carstvu jer su bili veoma dobri poznavaoci metala,ruda njihovog kopanja iz zemlje pretapanja i upotrebe.
Jedino oni su znali tajne dobijanja metala iz zemlje i svoje mrtve su sahranjivali sa velikom dozom metalne težine smrti.
Ko zna kako je teško dobiti metal za njega je metal i večna zaštita od ovog sveta.
Ali izgleda od današnje generacije gramzivi arheologa ni olovo ih nije moglo zaštiti od naučne pohlepe.
Neće se dobro provesti ovi koji su dodirnuli njihovu večno tešku bol za izgubljenim članovima porodice.
Pre ili kasnije će ih stići Keltska osveta,teška kao sama smrt.