Đurović: Jes’ Crvena, ali nikad Zvezda
1 min read
Aleksandra Vuković-Kuč
Piše: Saša Dr. Đurović
Kažem sebi – pusti novine, probaj bar odmorit. Uzalud, ne da mi đavo mira, pa pročitah sledeće: “Poslanica DPS-a Aleksandra Vuković, koja je učestvovala u izradi novog etičkog kodeksa…“
U najkraćem, „etički kodeks“ simbolizuje disciplinovanje poslanika prijetnjom da će im se, ako ne budu slušali odbiti od poslaničke plate, ili ako se drznu da dignu glas, ustanu u odbranu stava i prava, pokažu da imaju kičmu, da će ih se finansijski udarit po prstima.
Da je ovo sretna država, ta inicijativa bi poslužila za sprdnju i za grohotan smijeh, generalno, ovako nasmije tek ponekog.
Nemaju ljudi za ‘ljeba, pa im nije do smijanja. Nego, ajd’ da vidimo šta to ne zna drugarica „Crvena“, a morala bi. Uz digresiju da sam čuo jednom tu drugaricu kako je, propagirajući neki njen a meni stran jezik („furušt crta a dužd djapa“ – pa ko razumije, shvatio je) rekla u njenom “đetinjstvu“… Pitao sam: „Ko je ova ‘prepametna’ drugarica?!“, i zaključio, „Što se mene tiče, ova više ne mora kamenit.“
Btw, niknejm „Crvena“ je sama sebi uđenula, u zanosu strasti a na njenom jeziku koji nije i moj. Iako smo rasli u istoj geografiji, za razliku od drugarice „Crvene“ koja je imala „đetinjstvo“, ja, i svi koje znam smo imali djetinjstvo. Prilično ušuškano, za razliku od turbulentnog „đetinjstva“ drugarice „Crvene“, sve su prilike.
Vrhunac ironije je izjava koju je prosto gre’ota ne citirat, a i da bi bio razumljiviji context: „Skorašnji kadar DPS-a, poslanica Vuković, poznata je javnosti po rečenici: ‘Ja imam ime i prezime, ali sada bih se prezivala – i rekla bih da se zovem Crvena’, koju je izgovorila na jednoj od konvencija DPS-a pred poslednje parlamentarne izbore.“
Ako zanemarimo tačku ključanja u poltronstvu kojom je drugarica „Crvena“ probila ionako bušan poklopac DPS lonca ovom izjavom, i stupanj idolatrije koji je nezabilježen u povijesti parlamentarizma, moramo priznat da je Crna Gora zemlja čuda, pa joj se desilo i to da se u parlament useli drugarica „Crvena“. Drugarica „Crvena“, koja ovakvim izjavama FLAGRANTNO prizna kontinuitet komunizma u ovom regionu. Naivno se mislilo da je jedna era, najnakaradnijeg sistema u povijesti, ogavnog komunizma, svršena onim nesretnim jagnjadima koja su bezbrižno trčkarala crnogorskim proplancima dok ih, nikad siti, komunisti (gladnog nikad najest) nijesu uhitili i riješili ih ispeć. Svrha doznake – čerečenje. Gladno to bilo, nijesu oni znali za degustaciju. U skladu sa svojim revolucionarnim poduhvatima, komunjare su ‘vatale jagnjad i pekle ih na ražnju da omaste brke koje maste evo 70 godina. Komunjare i djeca im komunjarčići.
Dakle, reš-pečena jagnjad u želucu komunista su označila kraj jedne nakaradne ere. Posle tek je pao Berlinski zid. No, drugarica „Crvena“ koja se („stil“ kazuje) izvjesno gnuša janjetine te tako prekida jednu „finu“ gastronomsku tradiciju, ovom izjavom daje na znanje, a meni za pravo, fakat da je komunizam na ovim prostorima 70 godina kontinuitet. I drugarica „Crvena“ misli da to niko ne zna, pa je prionula da oformi potpuno neprimjeren zakon građanskim slobodama. Taj zakon je tipično komunistički. Uzgred, za kontinuitet komunizma u Crnoj Gori zna dobro i Amerika. I „…zvaničnu Ameriku treba poštovat (citat iz moje knjige), ako ni zbog čega drugog a ono zbog toga što prezire sve što ima komunistički prefiks“. Tek da podsjetim, budući da su svi iz vlasti postali ljubiteji do juče mrske im Amerike. Pa mora i drugarica „Crvena“ po prirodi stvari znat za Ujka Sema, mada „imaU“ oni u DPS dobru tehnološku potporu. Može to da se gugla na mnogo modernijim tehničkim pomagalima, a nijesu one „tabletE“ za koje optužuju Medojevića, čuvenog kriminalca koji je oprao milione, švercovao opijate, naftu i cigare, privatizovao tolika preduzeća, a za kojim je raspisana interpolova potjernica (taman crvena, kao niknejm narečene drugarice) ima taj zeman.
Medojević, zlikovac i ratni zločinac, lično je gađao zidine starog grada Dubrovnika dok su prvaci DPS-a (nadređeni drugarice „Crvene“) bili borci za mir, pa su u ime mira granatirali drevni grad. Ma pravi pacifisti! Medojević je, u međuvremenu, svoju lupešku i ratnohuškačku politiku „nadgradio“ tako što je od skoro proglašen za remetilački faktor. Smiješni su Bagzi Zigel i Karlo Gambino za Medojevića! Ako se prate mediji kojima inklinira drugarica „Crvena“ i družbenici joj.
Drugarica „Crvena“ ni „u šeširu“ nije autentična pojava, iako se upinje iz petnjih žila da to bude. Svi koji su se podizali u geografiji drugarice „Crvene“, mada, koliko sam ja informisan, a to je uvjek tačno, drugarica „Crvena“ je kroz „đetinjstvo“ protrčala izvan grada baš kao i idol joj, na periferiji. Tada je to tek bila žežena periferija. Za razliku od nas, gradske djece, koje oni s periferije nikad nijesu mogli očima gledat. I razumljivo je to negdje. Ako je meni i Miću Đukanoviću od kuće do korza trebalo dva minuta, lagano pješke, pa se „usidrimo“ pred „Proljeće“, nekima nije moglo bit ni da prođu tuda. Nekima danas jako „bitnim“. Ja vjerujem da mnogi od njih i ne znaju za „Proljeće“, kultno. Ali, tad se znao red, to je ono vrijeme kad je Nikšić bio grad. Pa se znalo ko stoji pred „Proljeće“. Ove komitetlije bi bili „zaprcani“ prije nego bi i stali. Dakle, njima je valjalo „grebat“ do autobusa pa onda autobusom do periferije, „klaj, klaj“.
I eks-premijeru je trebao dobar komad do „pjace“. Ja sam iz zavičaja otišao s nepunih 18, ali nikad ga ne vidjeh do te dobi „u grad“! Pitah mu jednog rođaka kako to, a on veli: „A… on je igrao košarku.“ Pa nije trenirao 24 sata, čoče… I nije se tome rugat, ali ne daje za pravo ni glumit kao da se na dvor raslo a ne na marginama grada.
I sve mi se čini da su ti kompleksi iz „đetinjstva“ odredili kasnije ponašanje. Prošlost određuje budućnost! Tako da je vrlo moguće blizu istini da su takvi, periferci-marginalci, u znak odmazde, osvete, gradu i gradskoj djeci, nagrdili isti. Nije im moglo bit fino kad je trebalo, e evo vam sad iz inata! Sad kad je nas zapalo!
Nego da se ja vratim na drugaricu „Crvenu“. Dakle, drugarica „Crvena“ nije autentična pojava ni u „palanačkom modnom miljeu“ „šešir-stajlingom“, makar joj krasio i „đetinjstvo“. Naime, jedna profesorica francuskog jezika a sugrađanka drugarice „Crvene“ fura šeNšire 50 godina unazad, tako da je drugarica „Crvena“ i tu samo blijeda kopija.
A sad suština koju drugarica „Crvena“ ne zna. Moguće, jer nije viđela svijeta. Nema parlameta u JevropU a i šire (časti mi moje, jedna mi prijateljica radi za UN u Ugandi, pa veli da i tamo ima) đe nema trzavica, psovanja, pa i tuče. Drugarica „Crvena“ to ne zna, ali tipično crnogorski mitomanski, daje sebi za pravo da sudi. Lišena iskustva u politici a pogotovo parlamentarnog. A mogla je drugarica „Crvena“ i da predloži incijativu, kad je već tolika puritanaka i smetaju joj verbalne packe, da ovi nad kojima se vrši pravno pa eto i fizičko nasilje, a usude se da odgovore (sram ih bilo!) kleknu nad kakvu kunetu, stave ruke na potiljak i da ih se, u tipičnom komunistčkom maniru udari kundakom u isti.
E pa … prošla su ta vremena fukare, fukare te vrste. Ološa koji je kukavički i jajarski, ubio dva moja đeda. Jovana na Panduricu i Boška kod Zidanog Mosta, brata moga đeda Miloša. Miloš Neđeljkov Đurović je kao vrli četobaša skončao prirodnom smrću. Danas kad se nasilje vrši u svilenim rukavicama kroz razne institucije, „Crvena“ drugarica može da potencira crnogorski jezik, da priča o vlastitom „đetinjstvu“ pa i da žali za herojima iz „đetinjstva“ Tomu, Džeriju i drugim, koje je zamijenila tamo nekim kojima je ograničeno kretanje usled nepočinstava. Sve to drugarica „Crvena“ može, ali joj izvjesno fali „sive mase“, ako misli da ima uveta u Crnoj Gori kom to nije smiješno. Nezavisno od „đetinjstva“. Da je makar duhovito pa ajde de, ali nije…
Ljepsijah komentara nijesam poodavno procitao,ako izuzmem ovog Petra.Kakva crvenkapa?Curkica.Pogledajte joj ovu fotku.Svi oko nje zijevaju.Niko je ne slusa.Nije svako ture za vezira.Ja sam rodjen i podigao se u Niksicu.Ove bajke iz geografije (rastoci periferija ,poslasticara proljece i sl)vam kvare tekst.Koji centar?Kao da je Niksic neki velegrad.Od kuce Radovanove preko livada nema kilometar do centra.A Muslijina poslasticara dje smo ljustili na velikom odmoru specijale nije vrijedna pomena.Da si pomenuo manastir,Trebjesu,mali stadion,Manitovac,Blace ili cuveno korzo pa ajde.No pominjes „Proljece“ koje je zaobilazila seocka omladina.Oni su krkali skorupa i prsute ,pa nijesu imali potrebe da zalaze tamo.Svi smo mi izasli iz opanaka,neko prije neko kasnije.
Došlo na moje.Kad zborih Milu gdje zovete Sašu Đurovic u vladine novine 8(analitika,pobjeda) rekao mi je „vele da je odlican a i crnogorac je“ rekoh mu tebi vele a ja ga poznajem od djetinjstva, je li bistar jes je liobrazovan jes,je li o svom poslu jes, a ma je li srbin ili crnogorac ja mislim srbin Znam tu porodicu odvazda.I evo covjek sam priznao pozivajuci se na četničke pretke.E sad treba Milo da vidi ko mu je predložio gdin-a Đurovica pa da sankcionise i đuranovica i ko bijahu tada urednici lajovic sofraceva .. jer ce ga tako neko i fotelju preveslat.e moj Milo,četnički unuk ti je bio perjanik u vladine novine ..ka da ve je sve zaeba tamo .. Pobvjeda je bila srbskija u njegovim tekstovima no 4inSsve pisaše protiv dps-a sjecam se kad je tarzana i daliborku odirao pa đurisica oko aerodroma a tek pajovica a vi ste mi rekli „moramo ga trpjet sad kad smo se zeznuli “ E sad ga trpite odavde đe mu je prirodno stanište,sam kaže cojek,ćetnički unuk.
ovo nije o Crvenoj, ni o Beogradžanima, a kao da je…
+PREUČIO, Momo Kapor
Dogodilo se da su me, potpuno slučajno, prijatelji iz varošice N. odveli u jednu trošnu prizemljušu, oko koje kljucaju pilići, ko starije sestre poznatog evropskog intelektualca, kojeg godinama srećem u Njujorku, Parizu i Ženevi.
Zapanjih se kad videh rodnu kuću ovog znamenitog čoveka i postariju ženu koja ga je odgojila i podigla posle smrti roditelja. Pomislih kako bi bilo dobro i pošteno napisati veliku dobru knjigu o starijim sestrama, tim mučenicama bez mladosti, koje su se odrekle svega samo da izvedu mlađu braću na put. Večito u crnom, pre vremena ostarele, nikada ništa ni od koga nisu tražile; samo su davale i davale…
U životu svake neudate starije sestre postoji uvek neki divni, već zaboravljeni čovek (čiju fotografiju čuva u staroj praznoj bombonjeri), neka raskinuta veridba ili, jednostavno, osećanje da se nema prava na sreću i sopstvenu familiju dok brat ne odraste, a tada već biva kasno za bilo šta. Te blagoslovene neudate baba-devojke, kako ih zovu u Srbiji, mnogo starije od svojih godina, borile su se za braću do poslednjeg daha, sve dok ne ostadoše bez ičega, u memljivim prizemnim sobičcima, gordo krijući nepravdu od sveta i komšiluka, koju su im nanele gospodske snaje što su im pootimale rođenu braću.
Ispucali linoleum na patosu, nacepkana drva ispod šporeta, škiljava sijalica od dvadeset pet sveća i treperavi crno-beli televizor bez tona, umesto kojeg se čuje samo tiktakanje limenog budilnika…
Posluženi slatkom od dunja (koje ne mogu da prestanem jesti), sedimo u toj skromnoj kuhinji, dobro poznatoj iz detinjstva svih provincijalaca, dok se skupljaju komšije, željne razgovora.
Godinama pratim karijeru njenog brata, još od onih dana kada je kao seljače stigao u glavni grad. Sećam se svih njegovih džempera pletenih od raznobojne seljačke vune i gotovo svih ljubavi i bitki za stipendije koje će ga, jedna po jedna, odvesti daleko u svet… Čudim se kako to da ništa od ovog predela, ni ovog kućerka pod sasušenim orahom, ništa od ovih mirisa i akcenata, nije prodrlo u njegovu prozu očišćenu od svega ovdašnjeg, punu pritajenog gađenja nad kišama, blatom i letnjom prašinom; zgražanja nad varvarskim klanjem i šurenjem svinja u decembru (čvarke je, ipak, jeo u svoje vreme), dok se naherena palačinka krčma „Evropa“ na kraju njegove ulice, u kojoj su mu sedeli i deda i otac, vremenom pretvorila u najcrnju metaforu balkanskog kala. Čitam pažljivo njegove intervjue u novinama, u kojima smo mu neprestano za nešto krivi. Izgleda kao da nam je, pošavši u svet, ostavio na čuvanje neku idealnu zemlju, a mi je, prostaci i nezahvalnici, upropastili. Prevodilac engleske poezije, pisac eseja u kojima je tek svaka peta reč srpska (ne računajući veznike), potpisnik mirovnih proglasa i član međunarodnih foruma, od mladosti je preskakao vekove bežeći od svog skromnog porekla. Najveća pohvala koju je dobio bila je ona da uopšte ne liči na Srbina i da strane jezike govori savršeno, bez akcenta!
Godinama ne mogu da definšem tu vrstu izdaje, jer je gađenje nad svojim narodom, takođe, izdaja; godinama pokušavam da pronađem razloge ili neku davnu povredu koja ga je na kraju dovela do izjave da su „Srbi započeli ovaj prljavi rat“ i nikako ne uspevam da pronađem tu tananu nijansu i da je pretočim u reči i slog… Ali, evo, dok sedimo u polumračnoj kuhinji njegove starije sestre, pijemo preslatku kafu (koju nije on poslao iz belog sveta) i pričamo, zbog nje, sve najlepše o njemu, moj mudri narod, koji tako nepogrešivo ume lako i prosto da objasni i najsloženije stvari, progovara kroz usta komšije, penzionisanog poštara, jednu jedinu reč koja zamenjuje tone ispisane hartije. On, koji ga poznaje od malih nogu, zavijajući otvrdlim prstima cigaru, kaže mi u poverenju, mrmljajući sebi u bradu da ostali ne čuju:
„Preučio!“
U toj mudroj reči ima i sažaljenja i praštanja… Preučio! Vredelo je putovati pet-šest sati autobusom po to, kako jednostavno, pomalo razočaravajuće „preučio“, izrečeno kroz dubok uzdah, blago i bez ikakvog gneva, zavisti i zlopamćenja.
…“ Da prevod Biblije nije kojim slučajem stigao do Crne Gore, dovoljan bi bio „Gorski vijenac“.
Njegoš je, oivičen Crnom Gorom bez ikakvih škola, bez pravih puteva, bez ikakve infrastrukture i značajnijeg oblika privrede – ispjevao misli koje se od Homerovih ili Eshilovih razlikuju samo po tome što su hrišćanske.
Bokeljski đak, Petar II Petrović Njegoš, naučio nas je lekcijama o borbi za slobodu. Ko god kaže da su lekcije prevaziđene, da to više nisu ona vremena, da nema Turaka, na simboličnoj ravni nije rekao ništa: ponovo se od nulte nadmorske pa do lovćenskih visina odrodilo plaho i lakomo. Zamke su po vremenima rastegnute uvijek iste. Ili ljubiš slobodu ili misliš da si zaradio njenom prodajom. Gotova formula…“
https://stanjestvari.com/2017/05/13/malovic-cg-biblija/
+Milica, jedna u majke, Oj vesela veselice, Ksenija Cicvarić
https://www.youtube.com/watch?v=uhHUycSKTfE
Sta drugo ocekivati od sluge i ulizice svoje partije i gospodara.
Periferija ište periferiju, rastoke-kličevo prijem?Smiješani najbolje se piju.Skinimo tu đubrad sa vlasti. Otpor!
U ogavnom komunizmu crnogorskim proplancima su trckarala nesretna jagnjad…Nista se narocito nije promenilo.Danas tim istim proplancima trckaraju „srecne“ ovce !
Dok ne napisu knjigu o svom djetinjstvu,koje zasluzuje dvostruko sjecanje!!!???
Usput dopisujuci biografiju Zivka Nikolica ! Sve to, cekajuci da Marlon Brando vaskrsne, e da bi mu povjerila da u nekom kinematografskom ostvarenju glumi upravo nju.Crvenu na Prkosima…
Vreme čuda!!!
E to meni smeta, napravili su od njega nekog lika, šatro harizma, ljepota, visina i sl gluposti, a NIĐE veze s vezom. Sećate ga se sa početka karijere, nije umio dvije rečenice da sveže kako valja. Pa sve vam je jasno kad vidite kakvim se ljudima okruživao sve ove godine. Žena filipova, ubijedljibo najveći mačo među svima njima.
Kakav god da je ispao na kraju, slobodan je lik žešći što se tiče nekih stvari. Bio je dostojanstven, ugledan, obrazoban, elokventan. Gospodin Čovjek.
Vukane to svakom smeta.Kakva harizma džemperaša ne sprdajte se ljudi,to samo u Crnu Goru prolazi,čovjek sa periferije tipičan marginalac,uletio u kombinaciju posle Žute Grede ne zna šta ga je snašlo.Dobro si rekao Vukane vidi mu okruženje,vidi mu nevjeste.Ne znam je li žena fijipova mačo za sve njih konkurencija jojje ministar odbrane boškovic hihihihhihi,a ja bih radu vojvodic za se ako je nijesu ovjeravali „harizmatični“ prije,drugče ne bih
„Crvena“je perjanica dps-a,prevešće joj neko no je tamo malo umnija.Dijelim stav da je milo unistio Nk jer je vazda bi inferioran i seljačina.Sjeća li ga se neko iz grada?Niko.Sjeća li se neko da je imao djevojku ikad prije ove koju je oženio?Niko.Zato se sad pomamio,odlično veli autor“zapalo ga“ ali opet ne umije probrat,krenuo je sa jami prosječnom pevaljkom za koju je slao avion pa do male šćepanovic koja je dobro uzigarala pa joj bracu restoran milo otovrio na obalu “ Verige“ e moji crnogorci i srbi,sve to od vaših para pa vi ćutite i trpite ..-
šizofreničarka.
bravo Saša, odličan tekst , žao mi je što ga Crvena neće razumjeti