Јесен

Војислав Илић

К’о горда царица и бајна, са снопом златнога класја,

На пољу јесен стоји. Са њене дражесне главе

Лиснатих врежа сплет чаробно спушта се доле,

До саме мирисне траве.

Пухором посут грозд у једној подигла руци,

И слатко смеши се на њ. Питоме и благе ћуди,

Припрема она сад спокојне вечери и дане,

И жетву богату нуди.

Како је мамљиво све! На старом огњишту мирно

Пуцкара црвенкаст плам. Кад магла покрије равни

И влагом испуни зрак, ту прошлост васкрсне древна,

И гатке времена давни’.

И позно у тавну ноћ разговор спокојно бруји,

Док дремеж не свлада све. И страсно шаптање тада

Кроз мирни прошушти дом — ал’ и то губи се брзо,

И сан лагано пада…

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: