Јеси ли још Србин

Пише: Дарко Прелевић

25. марта 1998. у 12 сати сам био испред матичара. Два сата раније сам имао интервју за посао. У моменту кад сам се женио, радио сам на пола норме у основној школи на Ријеци Црнојевића, предавао физику и техничко образовање. Супруга, дипломирана правница, наравно, није радила.

Дакле, буџет за биолошки опстанак, тј за закуп стана, храну, струју, комуналије… је био попуњен 30-40%. Ипак, нисмо бринули, јер смо, за почетак, били живи и здрави. Уколико се не упадне у замку самосажаљења, оптуживања других за сопствену позицију и кад се „кормило“ сопственог живота не предаје у туђе руке, већ су створени услови за „трку“ без највећих тегова, сопствених црних мисли.

Док сам у ресторану Рибница у присуству супруге, кумова и најближе родбине изговарао „да“, знао сам да за који дан почињем да радим у једној од највећих пунионица компаније Кока Кола на свијету. Умјесто меденог мјесеца, убрзо сам пошао на петнаестодневну обуку.

Било је то невјероватно искуство у сваком смислу, ипак је у питању била компанија која је етаблирала многе стандарде продаје, маркетинга и логистике. Кроз обуку и праксу смо доста научили а највише, како функционишу велики системи. Екипа је била сјајна,радили смо, чак се и добро забављали.

Ситуација је била стабилна, уз посао сам давао часове математике за малчице луксуза. Кад је почела НАТО агресија на нашу земљу посао је био сведен, продаја Кока колиних производа опала, па је дошло и до реакције послодавца, који је значајно смањио плате.

Из мање-више подношљивог стања, доспјели смо у ситуацију да платом покривамо кирију за стан, куповину Памперс пелена и Аптамила, млијека за новорођенчад. Био сам принуђен да после радног времена дајем у просјеку 8-10 часова математике дневно. Некако сам успијевао и да предајем мотористику у једној аутошколи.

У једној од рубрика у омиљеном Политикином забавнику, “За Риплија“, текстови су често почињали на начин: „Тај дан је за Џона Смита почео као и сваки други…“ Е, па то августовско јутро љета 1999. је почело за мене као и свако друго. Онда сам видио у новинама оглас за возача у једној међународној организацији. Видио оглас и добио посао. Сви наши финансијски проблеми су били ријешени. Док сам држао у рукама волан Тојотиног Ленд Крузера, није ми осмјех силазио са лица.

Чак ме је мој школски друг Божо, тада директор у пунионици, коју смо ми једноставно звали Кока Кола, држао на платном списку док год је могао, док сам упоредо примао плату радећи „код странаца“. То су биле најбезбрижније двије пословне године у мом животу. „Локал стаф“, како се то каже на српском, је био сјајан, а такође ништа мање и странци. Били су из Данске, Јапана, Јужне Кореје и Аустралије.

Јапанац Шиге Сато се најбоље уклопио у нашу средину. Толико, да смо после пар мјесеци, мој пријатељ Иван и ја смо констатовали, да Шиге води неко далеко поријекло са Бријега од Мораче. Схватио је човјек, да га је после свих преходних намјештења, закључно са албанским Кукешом, коначно запао рај на Земљи. Није ни њему силазио осмјех са лица. Једини пут кад му је био замрзнут, је био наш први заједнички пут на сјевер Црне Горе и пролазак кроз Платије. Човјеку из Токија, гдје возови скоро па пробијају звучни зид, док смо пролазили кроз неколико наших изрезбарених тунела са којих су висили клинови леда, се лице окаменило, језик свезао и сваки разговор замро до крајњег одредишта.

Проблем са оваквим организацијама је орочен мандат, па је то доносило неспокој, с обзиром да супруга није још увијек радила. Зато, кад се указала прилика да пређем код других „странаца“, искористио сам је. С обзиром да су тек отворили канцеларију у Подгорици, знао сам да сам миран макар 4-5 следећих година. Било је то још једно искуство које ти мијења навике на боље.

Уз све позитивне емоције које везујем, опет највише за дивне колеге са којима сам радио, укључујући и највећи дио „странаца“, не могу да се не присјетим епизоде, која није, надам се, слика односа тзв. европске администрације према свима нама на овом простору, већ ваљда вербална неспретност и непажња дотичне индивидуе. Због промјене закона, требало је да дође и до корекције доприноса на плате у корист домаћег особља. „Европљани “су из неког разлога мислили да нам то не припада, па се ситуација „закувала“ толико да је дошао „преговарач“ из Брисела да нас убиједи да нисмо у праву. Био је Белгијанац. На првом састанку, прва реченица коју је несрећник изговорио је била: „Третирамо вас као људска бића“.

Прва моја несвјесна реакција је била да се опипам да немам реп, крзно или огромне уши. Нисам успио да одгонетнем што је тачно желио да каже до дана данашњег. Вјероватно, незаслужено и сасвим претјерано ми се наметнула мисао да су то трагови наслеђа или остатка колонијалне свијести, с обзиром да долази из државе која је имала такво историјско искуство и чији је краљ Леополд Други управљао Конгом на најбруталнији могући начин.

Тај краљ злочинац је искористио ропски рад да би експлоатисао ресурсе и услуге из Конга. Владао је помоћу радних логора, сакаћења тијела, мучења, смакнућа и властите приватне војске. Незаслужено је остао у сјенци највећих тирана у историји човјечанства, иако стоји иза геноцида у коме је убијено више од 10 милиона становника Конга.

„Службовање“ у обје ове „стране“ организације је нам донијело потпуну финасијску консолидацију, штавише, угодан живот. У међувремену је и супруга почела да ради.
После тих скоро седам година, опет је освануо дан као и сваки други.

А онда је зазвонио телефон. Позвао ме је тадашњи директор Кока Коле и предложио да се вратим у фирму, овај пут на менаџерску позицију. Пристао сам. Прошло је пар мјесеци док се ствари нису административно посложиле, ипак су велики системи и од велике инерције. Био сам срећан и узбуђен што се враћам у „старо јато“. Затекао сам и доста колега које сам и оставио тамо прије седам година. Док сам се срдачно поздрављао са познатима, пришао ми је мој добри Петар и забринуто и добродушно упитао: „Дарко, јеси ли још Србин“?

Размишљам што би се десило да данас на месинџер пошаљем питање Шигеу да ли је још Јапанац, или Моники, због које ми није било тешко да скокнем до Будимпеште, је ли још Мађарица. Размишљам да можда изведем експеримент и са мојим другом Димитрисом са којим се породично дружим, и посјећујемо једни друге, па да га ових дана изненадим питањем: „Имам нешто важно да те питам, јеси ли ти Димитрис, још увијек Грк“?

Код нас је то питање сасвим умјесно. Кризе идентитета су почеле онда кад је настала таква друштвена клима да више није било „паметно“ бити Србин. Таква клима траје већ дуже. Кризе су биле и данас су, нарочито интезивне код оних особа које су добијале конкретне понуде за напредак у државним службама или биле у прилици да „аванзују“ на било који начин. Јављају се ,не само на основу опипљиве понуде већ и због крајње опортуних разлога који се сажимају у процјену: “Пушти ђавола“.

Наравно, мишљење није стална категорија, па су се сви они просвијетлили, национално освијестили, и схватили да су им очеви и ђедови били у заблуди читаве своје животе. Али , никад није касно. Ти моменти илуминације, наравно, никад нису имали везе са било чим материјалним. Људи су једноставно схватили неке ствари, прочитали пар книга Новака Аџића и што ту има више нејасно.

Постоји у тој причи интересантан, да не кажем, критичан моменат. Волио бих да сам присутан кад објашњавају дјеци, коју су до јуче васпитавали ко су им били преци, да не помијемо Марка Миљанова и Петровиће, да од сјутра, откад њихов родитељ постаје директор неке институције то аутоматски значи да сви они, цијела породица, нису више Срби. Ако им уопште ишта објашњавају.

Чудан је то алгоритам и увијек на „иф“ чвору функционише на идентичан начин. Ако бираш да ниси више Србин, отварају се двери свеколиког напретка.

Имам препоруку за њих. Кад осјете идентитетску кризу, нека посјете Високе Дечане, Пећку Патријаршију или Велику Хочу. Ако после тога и даље буду имали нелагоду и дилему, сигурно је да нису више Срби, а нису то никад ни били.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: