Јесмо ли џаба кречили?

Пише: Емило Лабудовић

Политика је, и као наука и као пракса, веома озбиљна ствар и није за аматере, дилетанте, надобудне петлиће и шиљокуране, краткосукње и остале имитаторе политичких посленика. Политика није само озбиљна, већ је и веома опасна друштвена дјелатност јер је темељ и полуга власти, а тиме и алфа и омега цјелокупног друштвеног живота. Довољно је само помислити на то да само додир прста једног политичара дијели свијет од нуклеарне катаклизме, а још кад је то прст сенилног старца којем често није јасно иде ли или се враћа, па да се заључи да политика, како она темељна тако и она дневна, није за свакога. А за кога је, једино може да процијени народ о чијој се глави ради.

Народ циклично, а понекад и преко реда, процјењује, оцјењује, вага и одмјерава у чије би све руке требало да положи полуге одлучивања. Та процјена се, по правилу, темељи на политичком исказу сваке странке и носиоца њеног програма, али и на личној харизми оних које носиоци одређене политике истурају у први план. Те процјене, колико год засноване на претходном искуству и резултатима, знају понекад да буду погрешне, да разочарају и да изневјере. И то не бива страшно са становишта једног изборног циклуса, али бива трагично и са несагледивим последицама кад се једна те иста грешка, једна те иста политичка матрица и једни те исти њени носиоци понављају од избора до избора.

Паметни Душко Радовић је једном рекао да су нам „политичари бољи од политике јер чешће мијењамо политику него политичаре“! У Црној Гори, на жалост, смјена и једног и другог траје деценијама, а и кад дође до ње буде траљава, недовршена, непотпуна и по систему „сјаши Курта да узјаше Мурта“.

Управо завршени подгорички избори су, бјелодано, потврда те наше неспремности и неспретности да мијењамо и тражимо боље. То што је неко добио мандат, два, или је претходни резултат побољшао или погоршао за толико, у суштини није промијенило ништа. Колико сјутра, за сто ће МОРАТИ да сједну исти они који су колико до јуче једни другима копали очи и нагонили им се мајке до девет кољена. Мораће да сједну и договоре сарадњу исти они (и на истим основама) који су се разишли у „крви до кољена“, да олижу ране и полижу оно што су пљували једни по другима. У противном, слиједи „будвански“ сценарио и бирање без краја и конца.

Неспорно је да се и у политици стари, умире и одумире и да је њено „подмлађивање“, теоријско, програмско и кадровско, неопходно. Свјежа крв даје снагу и елан, а нова лица политичку сцену чине занимљивијом и пријемчивијом. Али, поставља се питање: докле?

У фудбалу постоји правило да сваки клуб на утакмици у свом саставу мора да има најмање једног младог играча, такозваног „бонуса“. И то је у реду, то је будућност клуба и залога будућег успјеха. Али ни један клуб који рачуна на повољан резултат неће на терен извести гомилу петлића и кадета, већ ће настојати да пронађе најбољу сразмјеру младости и искуства. Слично је и у политици. Подмлађивање – да; постепено увођење у тајне политике и власти – да; опрезно преузимање одговорних функција у партији и држави – да; постепени програмски и кадровски преображај партије – да, али не, и никако не, срозавање политике и државе на ниво вртића.

На жалост, политичка сцена Црне Горе у последње вријеме помало личи на то. Поплава младих, надобудних, извиканих, оних за које колико до јуче даље од куће нико није чуо, као цунами запљуснуо је црногорску политичку обалу па пустоши ли, пустиши. Нигдје и ни у чему доказани „експерти“ тумарају политичком и привредном збиљом државе, надобудне поштењачине, родољуби, заклети антимафијаши, нашминкане фрајлице које су, умјесто у кафић, залутале у Скупштину… сцена је за невиђени водвиљ који се ових даа приказује широм Црне Горе. А подгорички избори су на тој сцени само мало промијешали карте, и ништа више. Ипак, колико год ми се то писало у политичку пристрасност, из свега тога каламбура желим да издвојим др Јелену Боровинић, чији је одмјерен, културан и култивисани наступ у кампањи одскочио за три копља од осталих.

Многи од нас су свједоци чувене „јануарске“ политичке смјене почетком деведесетих година прошлог вијека, када су, умјесто овјешталих комуниста дошли „млади и паметни комунисти“, носећи на својим џемперима и фармерицама дах политичког прољећа и промјена. И још увијек памтимо како су те искрене наде и ишчекиања распршене олујом незнања, егоизма, трговине, пљачке, шверца и „а ла калабрезе“ криминала. А ово је почело да неодољиво подсјећа на то доба. Дежа ви, рекли би Французи. Питам се само имамо ли још живота за репризу.

Пошто су црногорске политичке „пишоње“ и даље у игри, ред би било да их још једном подсјетим на бесмртног Душка Радовића. „Будите неко прије него што будете нешто, да имате на шта да се вратите. А оне старије на вјечну народну мудрост која каже да се „онај који с дјецом спава буди попишан“!

И на крају, срећно нам још једно дуго договарање, преговарање и настојање да се свеколики рогови смјесте у једну врећу. До нових избора.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: