Јесмо ли на „нултој“ тачки пораза?

Олимпијске игре у Токију су почеле обећавајуће за Србију, са „брзе“ 4 медаље у само неколико првих дана двонедјељног такмичења. То је био, и још увјек је, наговјестај бољег успјеха српских спортиста него на претходним играма у Рију. То је самим тим основа навијацких надања да бисмо на овим играма моги доћи до најбољег олимпијског салда Србије – икада!

Данас, на крају прве такмичарске седмице ( субота 24. 7 – субота 31. 7) Србија има једно злато, једно сребро и двије бронзе, док смо у Рију, на овој календарској тачки олимпијског распореда имали – нула медаља!

С обзиром на распоред који је пред нама, апсолутно су нам „у игри“ још 4 медаље да достигнемо Рио, односно још 2 злата да претекнемо резултат од прије 5 година. Али…. Новак нас боли. Новак нам задаје непојмљиву душевну бол. Ем – наш најбољи спортиста. Ем – већ виђена медаља златног сјаја. Ем – витески потез да упркос контра-аргументима додје у Токио да би играо не само за атп бодове и „ГОАТ трку“, него и за међународни престиж Србије. И све је у два јулска јутра пало у воду. Заједно са промашајима стријелаца који су их оставили у предворју одличја.

За овако малу земљу, са тако великим и оправданим очекивањим овакве је пропусте тешко поднијети. Можда прилка за медаље има још, али прилика за злато нема у превеликом броју. Баскеташе (који су у полуфинале усли са резултатом 7/7 – па изгубили кад смо се најмање надали) смо лаксе прежалили јер смо потајно „знали“ да Новак „има“ злато. Али како сад?

Е па… пред почетак друге такмичарске недјеље, Новакова голгота би могла да буде инспиративна. Све ране његовог страдања показују какав је олимпијски и родољубиви дух нашег шампиона, и какав је збиља, значај овог такмичења. Осим тога – Новаково посрнуће на домак медаље (по трећи пут на играма за редом – Лондон, Рио и Токио) могло би да мотивише неког од преосталих српских такмичара да „надокнади“ пропуст лидера. И коначно, ако упутимо, онако навијачки, поглед ка Небу и запитамо се пред Божијом вољом или неком судбином која се очигледно игра, баш на овим играма, ево већ 16 година (ни у Пекингу 2008 – Новакова бронза није баш била оно чему смо се надали) са Најбољим…

Онда можемо да вјерујемо да је јутрошњи дебакл српских спортиста она „нулта тачка“ пропадања са које се може и мора само боље.

У нове побједе!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: