Јеванђељски етос у дјелу Марка Миљанова Поповића – Етика чојства и јунаштва

Kазивати ријечи о војводи Марку Миљанову, значи свједочити његовим дјелом и животом. И сусретати се опет и непрестано у Христу, који је се родио као нада да освијетли свијет, који се родио као најчистија мисао. На Сретење 1901.год. у загрљај Богу, изморен и непобијеђен земним  варакањима, војвода Куча, бритка сабља српства, Марко Миљанов, исписао је свој пут и отписао аманет  свеколиком Српству.

Од тог дана мало смо у роду имали истинских сретења, више пресретања, прекретања, прелетања, преметања нашег историјског и духовног бића. И данас, усуда ли, у народу лако  заборавном, прекрајају се  се и газе најумнији биљези, и слијепим путоказима  хита се у велико ништа европске мимикрије.

Тај најдубљи коријен нашег постојања у Богу и људима, то зрцало бистроте и моралног сијева је Марко Миљанов, најчасније странице историје.
Давно је Цицерон рекао:
 
„Људи без историје остају заробљеници  свијести сличне свијести дјетета, које не зна одакле долази, нити куда ће отићи. Упознати своју прошлост значи одрасти.“

Марко није дошао из нигдине, већ  из камена, надантичког  медунског Партенона. Најдубљег симбола постојаности. Загазио је  из чврстин, без зачудности, не на голу ледину духовног спознања,  већ питан народоносним и племенским Законом, памтљивим, али неписаним. Крочио је на оплодотворени каменштак, што је још  крволиптио, у крви  свијетла у којој су се огледали и стасавали људи и хероји а нељуди исписивали и тонули у заборав.

У име части, у име образа, у име заклињања на вјечно живо Христолико  призивање, оних прије Марка, што су свој живот „ваљатно“ живјели:
„тако се ми кунемо на свето Јеванђелије да нећемо штедити пролити нашу крв за чашни крст Христов …“ како пише владици Саву војвода Илија Дрекаловић 1755. год.

Из тог архетипског обрасца, из тог колективног бодрења  изникао је Марко, калио се као човјек а остварио, као чојствени писац, јединствен, народоносан и светоносан .
 
Три су темељна принципа дјела и живота Марка Миљанова Поповића:
1.Чојствено јунаштво (очовјечено трајање и витешко истрајавање);
2.Божаствено озакоњење
(„Хајде с Богом не вјеруј никога
Осим себе и Бога једнога.“);
3.Добровидност(да појединац своју животворност и умност приноси на национални жртвеник вођен и упућен традиционалним врлинама, гдје се спаја лично и колективно-људскост ријечи и дјела);

Марков пут није био пут од слова, већ ка слову, освајање слова, од неписаног кодекса ка печатаној мудрости, као што се осваја  слава, као што се гине, као што се пјева.

Читав Марков пут ка словољубљу, само је Очовјечено јунаштво, овјерено једним традиционалним вјерољубљем, на темељу  етоског чина, етоског одрастања, етоског дисања, зборовања, и етоског умирања. У народу што је Марка избедрио, као што је Марко опримјерио своје памћење и обожано  писању
Има Марко један стих у „Посланици сердару Јолу Пилетићу“ у којем вели :
                 
            „сила чојству топуз иза врата
             Чојство сили по пепелу шеће.“

Зар то не говори о Марковом  витешком поимању човјековања, зар његови узорници, немају непојмљиву осјећајност свебожијег. У свему, у дјелању, и кад се смрћу потврђује снага вјере, јуначници, али ољуђени, светотачки потомци носиоци су тог чојственог јунаштва, али и јеванђељског који је дубоко усађен у њима.

Светоноше наше увијек су морале духовно се узвисивати у себи, покоравати гордољубивост, да би проумили и заимали оно непролазно богослашће„ све зарад драгоценог бисера Христа.“ Једине  путање   испуњене смислом, пуноћом, без које је  све овоземно  пораз  гордовитости и плаховитости.
Једна од тих осматрачница  је и медунска стражарница. Ни пчеластијег имена, ни војниковитије тврдине. Марко је  смотрио себе да би осмотрио друге, у служењу Српству, без хвале, говорећи о другима, стишао се у вјечновидо, а то је пут којим се најтеже стиже, „јер он заслужује и славу и љубав“(Бернард Шварц).

Јунаци Примјера су побједници на бојном пољу, али и на вјетрометини ријечи. Каткада  су антички  хероји  блиједи, осветни, кивни у поређењу са Марковим.

Ахил није стишао срџбу  иако је убио Хектора, његов чин (ругање мртвом противнику) није морални но бесловесни, нељудски, тако да побијеђени сјајношлеми Хектор постаје побједник кроз погибију, јер из моралности брани себе, али и  свој образ, своју нејач.

Зауставити јед, побиједити понос у трену, обуздати љутњу то је кодекс Примјера, образац срастања дјелања и казивања, књига писана народом, књига витештва. Том идеалу све је потчињено, појединац своје снаге не ставља изнад колектива већ дослужује херојско – патријархалном  коду и заслужује своје мјесто, у поштовању других, саплеменика, опет прожет боголиком  философијом, непристрасном мјером, којом човјек може и бити човјек

Марково дјело је народоносно, али дубоко библијско ,просијано свјетилницима једног времена, чији подвиг добија атрибуте универзалности, постројеног камена, ратниковања и бдјења племенског, даноноћног опстајања пред  злопогледом крвника, тих неспављивих вребаоница и опасних искушења што хоће да омеђавају вјечну ријеч божију.

Марко је окликтао ту објаву о најбољима, најодличнијима, моралницима својеврсног епоса, јер је у ријечима и осванак и починак, и нишан и мета  и стизање и узмицање, и одбрана и пораз, а богме памћење и заборављање.

Прича хоће часне, такви су Маркови јунаци, који су на биљегу однијели мале побједе, тек које божански дишу и миришу. И тим побједама се уписали у незаборавнике народног памћења, јер су и јеванђељски, али и чојски живјели, а све да би мушки умирали, јер ,,несита сила чојства не заслужује“.                                                                     

Оно мрачно поганско у катакомбама душе човјекове непрестано пријети да се посрне, или како Миљанов каже: „ђавоља сила нагони да човјек заборави на себе“ , „ да човјек нечовјеком постане“.
То је други постулат Марковог човјековања, зборовања, војводовањ, који би се могао назвати Озакоњење божаственим.

Не понизити непријатеља, не вријеђати (мртва га не газити) само га побиједити на мегдану, или на пољу паметарства и јуначности, то је кодекс поштовања и самопоштовања, то је тај божаствени озакоњени принцип.                                  
Он  се носи,као част и нечаст, као уљуђење и одљуђење, као памтљивост и недостојност, као скромност и као фалство, као зор и као стидник. То је тај горионик ког свладавају само најбољи, као људи најбољи, Богу најмилији.

Слободан Чуровић

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: