Јеврић: О злу и злату

Пише: Небојша Јеврић

Бугари су ушли у село. Прва кућа до шуме била је његова.

О чему су причали пијући ракију са домаћином остаће тајна.

Остали су до првих петлова. А, онда, у свитање кренули ка селу, да затекну све на спавању. Домаћин је кренуо са њима. Дали су му пушку. Нож је већ имао. Шта су му обећали и то је тајна. Можда им је, пошто се прозлио од ракије, сам понудио услуге. Или је то био откуп главе. У току ноћи је од Србина постао Бугарин.

Ишао је први. И првог Србина на којег су наишли он је убио. Касније су жену и децу поклали а кућу запалили. А онда је кренуло зло. Зло о којем се и данас прича.

Гореле су куће, чула се писка, плач. Бугари су палили село на челу са њим, добровољцем. Мало ко је остао жив. Знао је све скривнице.

Српска војска је била на далеком острву. Он се осећао као победник и није се плашио да ће се вратити из туђине они који су успели да се повуку преко планина.

Прошле су године и вратила се српска војска.

Бугари су се повлачили. И он је кренуо са њима у повлачење. Ником више није требао. Убили су га сада његови – Бугари. Гроб му се не зна.

Док слушам причу, певач, онако како само умеју јужњаци, по мојој жељи, пева стару песму из тог времена.

„Ај, спустила се сива магла на Биљачу на чаршију,

Ај, то не била сива магла већ то била силна војска,

Силна војска Србијанска“

Лупа гоч, велики бубањ. Даје ритам.

На своја згаришта вратили су се ратници Гвозденог пука. Оно што их је остало.

У кући издајника остало је мушко дете. Нико га није дирао. Али се нико није са њим ни дружио.

Срби се на деци не свете.

Оженио се касно из другог села. Довео жену којој није допуштао да се дружи са било ким у селу. Да причу не чује.

Добио је и он сина. О издајама Срби ретко говоре, о бруци за племе и за село.

Једнога дана свратио је у сеоску продавницу. Сељаци су седели и пили пиво. Понудили су и њега. Није се усудио да одбије. А онда је почела, уз пиће, прича о ЗЛУ које је његов отац починио.

Вратио се касно кући, скинуо двогрлу ловару, напунио метке најкрупнијом сачмом и пуцао у себе.

Иза њега је остао син. Оженила га је мајка из њеног села. Унук издајника.

И од њега су се клонили. Свако је кућу заобилазио. Славу су одавно престали да славе. Ђедову судбину нико пред њим није помињао.

Поред куће је расла врба.

Кад му се родио син и стасао да чува овце, одсекао је врбов прут и направио свиралу.

Била је мрачна ноћ. Седио је под врбом и свирао. И чуо легенду о ЗЛУ. Сазнао је како и зашто му се убио отац. Сазнао како му је завршио ђед. Касније се причало и о јуродивом монаху који је привучен свиралом преседио ту ноћ поред њега. Ујутру су унука нашли обешеног о грану врбе. У цара Трајана….

Праунук је био мио дечак. Послали су га из села у град. Памети му није недостајало. Послали су га у град у школе. Био је један од најбољих. Одлучио је да оде у Београд и настави школовање. Да од проклетства побегне.

Онда је сазнао да му се и сестра од стрица обесила. Није га то много погодило јер већ је нашао пријатеље зулум буљук.

Њега су нашли мртвог.Убили су га органи гоњења.

Од злог новца његови нису хтели да узму ни динара.

После петнаест дана донели су ковчег у село.

У кући чакмари на бетонском поду поривеним ћилимом изнад стандука је стајала његова мати и у рукама држала дечака од пет месеци.Чукукун унука Србина који је кренуо са Бугарима.Јединог из тог краја.Ваљда је зло завршило своју игру.

Ускоро му се од туге упокојила мати.

Али, ни ту није крај приче.

На телевизији се чуло:”Откривен је рудник злата.”

Земља у селу где су остале још само две бабе крила је у својој утроби злато. Прича каже рудник ће бити и на праунуковом имању. И опет, каже прича, држава ће откупити земљу по баснословним ценама. Има је много. Појавио се и неки тајанствени Арнаут који хоће да купи земљу. За цену не пита.

Да је поживио убијени припадник злог буљука, да је остао у градићу међу планинама био би ускоро богат човек.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: