Јеврић: Рекеташ

Пише: Небојша Јеврић

Испред месне канцеларије далеко од линије фронта лежи неколико момака и пију пиво.У униформама са капама на којима су кокарде сем код једног.Он натакарио највећу петокраку коју је нашао.
Висок, леп момак, цуцла ракију и смеје се.Репертира тетејца.Вади и ставља метке.Види се да му је први пут у рукама.Да би на неком да га проба.
„Ја сам Рашо.Српска милиција“
Први сам новинар који је дошао у село Медак, изгубљено у личкој висоравни.
Било је то некад четничко село које је успело да се одбрани.Једина црква која у оном рату није порушена.Одатле је, кажу ,ујчевина Николе Тесле.
На месној канцеларији написано Милиција Крајине.Ћирилицом.Уместо слова „и“ ћирилицом, Личани написали слово Н латиницом.Нико то не примећује нити коме смета.
„Кад је почела буна сви ставили кокарде а ја петокраку“ поносно каже власник тетејца.
Заседнем докон са њима ,пијемо ракију,о буни причамо.
Власник петокраке, добрано већ пијан, прича како сам иде у извиђања
према хрватским селима Билају и Рибнику.
„Идем ноћу исам тад сам најсигурнији.“
Отац му учитељ,кућа ту у центру села.
Почеше да падају гранате из Билаја и Рибника.Туче минобацач.
Скочи први Рашо у подрум.Остали остадоше да седе добро заклоњени зградом дебелих зидова. А и још је ракије у флаши.
Падоше још две три гранате.Једна погоди задружни дом.Матични уред.
„Више нема ожењених.Све нас разведоше усташе.“
Ваљда су мислили да је ту команда.
Пуче стакло на сеоској продавници.
Први је кроз разбијен излог у продавницу ушао Рашо.
Евакуисао пиће у свој подрум.
Ја сам ушао последњи и нашао само неколике флаше вина.
После сам га још неколико пута срео.
Било су утекли Грачани и оставили небрањену аришову плантажу.
Са бовом, Рашо и ја смо их стигли на пола пута како леже у хладовини и пију.
Сликао сам их празним апаратом и одржао патриотски говор.Показао новинарску легитимацију и рекао:
„У следећем броју „Дуге“ сви ћете изаћи са насловом „Српски дезертери из Грачаца“ ,ако се не вратите. Оставили сте небрањена леђа добровољцима из Србије.“
Један по један потрпаше се у камион и вратише на положај.
Од тога је Рашо направио епопеју кад смо се у Медак вратили.
Срео сам га још једном кад сам се с његовом ћеркицом око врата сликао за „Војску крајине.“Била је то прелепа девојчица великих радозналих очију.
Јавио ми се после „Олује“ кад је стигао у Београд.
Срели смо се и дао сам му последњих сто марака које сам имао у кући.
Душка Јованић, новинарка „Дуге“ ме упознала са неким Србима из Италије, њеним пријатељима.
Хтели су да помогну и питали су ме коме да помогну.
Сетио сам се Раша и његове кћеркице.
Позвали смо га на ручак и пиће у „Ловац“.
Стигао је претерано брзо.
Ручак је био царски .Они су хтели да му надокнаде све гладовање.
Сашо је почео да прича „ратне“ а ратне су као ловачке , само не на квадрат већ на десети.
Од мене је тражио да сведочим како је потпуно сам разоружао јединицу дезертера,све их похапсио,и касније одвео на линију.
Како су држли линију а он њих на нишану.
Како је доводио „живе језике“ из Госпића а није га ни видео.
То је и за мене било превише. Оствио сам српске бизнисмене из Италије да их ложи а ја се покупио и отишао.
Прошло је месец дана.
Стигла је најстрашнија колана до Косова.
Они који нису имали никог, они који нису умели да се снађу.
А онда је једне ноћи, пред свитање, зазвонио телефон:
„Рашо овде!“
„Што зовеш, побогу, у ово доба?“
„Ви сте нас у ово увалили!“
„Који ми?“
„Ви Срби из Србије.Зато морамо да вас рекетирамо.Ја још имам онај тетејац.До сутра да ми збавиш хиљаду марака!“
„Ти си луд и пијан!“
„Још имам тетејац.“
„Набиј га себи у буљу!“
Искључио сам телефон и легао назад у кревет.
„Ко је то био!“питала ме жена.
„Неко је погрешио број!“

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: