Јеж
Пише: Небојша Јеврић
Бојана је угасила светло а није затворила врата.
Уморан од пливања заспао сам рано.
Негде око поноћи, утрчала је у собу, упалила светло и скочила на кревет.
Јеж, јеж нам је ушао у собу.
Јежуљка је прошао поред кревета и шмугно под ормар.
Стари Римљани су држали јежеве као домаће животиње. Кућне љубимце. Лако се навикавају на људе. Где има јежева нема змија. Једу радо мачју храну, воће, комадиће сланине из руке.
Убити јежа је грех.
На крају нашег села живио је неки Глигорије који је јео јежеве.
Сељаци су избегавали његову усамљену уџерицу.
Устани и избаци га, молим те…
Не пада ми напамет. Он је наш гост вечерас.
Узела је покривач и јастук и прешла у другу собу.
Насекао сам јабука, ставио на тањир и гурнуо испод ормара.
У свитање јер устајемо рано, идемо на купање, ни јабуке ни јежа више није било.
Али за сваки случај остављам отврена врата, и јабуку испод ормара можда ноћни ратник сврати.
„Јежоња, драгоња, стари друже мој.“
Било је то пре много година.
Писац, кажу, читавог живота ране из детињства лечи.
Красте раскопава. Не да им да зарасту.
Враћали смо се из шуме нас петорица дечака.
А онда смо угледали јежа.
Скинуо сам јакну, умотао га у њу, и кренуо да га однесем у дворште. Радовао сам се новом пријатељу.
Сели смо на ливади поред пруге.
Јакну сам ставио покрај себе.
Јеж је измигољио из јакне и зачуђено гледао у нас.
Моја три друга су се дочепала камења.
Почели да бацају на јежа. Бацали су све веће камење.
Малено тело је крварило.
А онда су га дотукли.
Стајао сам са стране и плакао.
Господари мува су се смејали.
Што плачеш, пиздо…
Не плачем, рекао сам и прогутао сузе.
Било је то први пут да видим зло.
Дубоко, исконско зло човека. А били су то добро васпитани дечаци из добрих кућа.
Много пута сам лутајући кроз живот видео зло. Од Славоније и Лике, од Сарајева до Пећи. Имао сам тридесет кад је рат почео а четрдесет сам напунио маја 1999. на Косову.
Сликао сам одсчене главе, извађене очи, срце човеково…
Видео сам до јуче мирне тежаке како се у вучје коже облаче.
Лутајући по злу путу у трагању за причом, срео сам Нечастивог лично. Смејао ми се у лице.
И данас чујем тај смех кад затворим очи. Чујем смех другова који су ми се ругали због суза.
И никад више нисам плакао.
Ком је био крив Милош Јеврић аутомеханичар из Пећи. Био је јак и здрав. Узели су га за резервне делове. Коме песникиња госпа славијанска Даринка Јеврић…
Кунем се Богом свемогућим да сам тражио метак луталицу.Али очито је да је моје послушање да будем сведок.
Опет је почео један рат.
У пламену ватре завршило је двеста педесет милиона књига.
Горио је Достојевски, Чехов, Гогољ, Пушкин… Поново су убили Ану Ахматову.
Гореле су књиге „тринаестог апостола.“
Језик којим су писане забрањен је у Украјини.
Повлачећи се остављају за собом спаљену земљу.
А добили су истополне бракове.
А изпразнили су им све злато из банака.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: