Језик

Пише: Слободан Милић

Језик је судбина народа.

Нигдје ова поставка не важи мање него код јужнословенских народа. Величина, значај и судбина свих великих народа везана је искључиво за језик. Значај, величину и суштину немачког језика одредили су философија и Гете, као што су руски језик уздигле поезија и проза, пре свих Пушкин и Гогољ, француска поезија, француски језик, Данте италијански.

До распада СФРЈ српским језиком се говорило у Србији, Црној Гори, Хрватској, БиХ и делом у Македонији. Свима нама, Хрватима посебно, добро је познато да су говорили своји чакавским и кајкавским језиком до средине 19. века када су се одрекли свога језика и прихватили Вуков штокавски и новоштокавски говор.

Лажна тежња за заједништвом Хрвата од 1941. и од 1945. године до распада СФРЈ, створила је од једног језика хрватски односно српски. Тамо гдје политика умеша прсте страда најчешће истина. Политика се изборила да српски буде и хрватски. Хрватска наука и онда и данас јасно каже: то је један језик, наравно српски, шовинисти да су два језика.

Не смемо заборавити да све што је значајније написано у прози и поезији на поменутим просторима, укључујући и српску дубровачку литературу, написано је штокавским и новоштокавским наречјем односно српским језиком.

Шта се данас дешава?

Након распада СФРЈ и осамостаљења република, да би имале какво такво покриће за сурогатску независност, морају да имају језик и цркву. Настаје сулудо преименовање српског језика у бошњачки а након муслиманско-албанске независности Црне Горе сепаратисти захтевају да се језик назове црногорски, зашто не монтенегрински кад је све монтенергинско.

Дио народа који се залаже за црногорски језик, заведен јефтином политиком, прича о језику не знајући шта је језик, шта језик говори, пише, мисли.

Српска православна црква и српски језик су корени црногорске традиције и српског народа у њој. Заједно чине велико духовно стабло Црне Горе уз чију је помоћ опстала све до појаве антицрногорске олигархије. То је тешко макар и силом, што се данас ради, прекинути, потрти, уништити и започети на тим рушевинама један квази – живот нових Црногораца у сурогату независног Монтенегра. Кидање корена условило би сушење стабла, али њихова секира за тако нешто је претупа.

Одбацују се олако вера и језик, грб, застава и праве се насилно провизорни од којих се јежи сваки нормалан човек. Инсталира се нови јерес и врши се преименовање језика, што би са собом повукло уништавање поезије, тј. суштине језика и српског бића.

Најтрагичније јесте што све узимају олако, здраво за готово, радујући се и славећи сопствене промашаје.

Дио народа који се залаже за преименовање језика, или његови најзначајнији локални представници у његовом преименовању сакривају најстрашнију превару. Али на срећу тај дио народа није утемељен на традицији и историји, односно на песништву и философији, а тешко да ће остварити своје замисли у овом веку јер у српски језик не може да уведе ништа ново. Такође, овај дио народа и полуинтелектуалци немају идеју стандардизације језика, посебно његовог развоја, а да не говоримо о степену моћи промишљања.  

Да би дошли до нечег различитог из језгра српског језика, они би морали да имају трајну, богату претходно добро развијену народну књижевност. Ове постојеће, свеукупне културе одричу се а неки су се већ одрекли и својих темеља.

Наш српски језик је првенствено плод народног усменог песништва, епоса уопште, целокупног духовног стваралаштва, као и дубоке филозофске мисли. Према томе, ови заговорници промене назива језика не могу утицати на стварање значајније деобе или на различитостима у оквиру српског језика. Знамо да су на томе радили Хрвати, и пре и недавно, и ништа нису успели а иако су се надовезали на њихову тобоже народну књижевност и културу хрватске посебности.

Босанци су такође залутали национално и језички. Ови у Црној гори који кидају сваку везу са својом старом књижевношћу и традиционалном философијом, раде искључиво против самих себе.

Данашњи заговорници промене имена, убацују некакве накарадне, скарадне и застареле речи (нпр. вријеба, пријебачити и слично као и граматичка чуда која праве) гледајући на жив језик као на мртву ствар, а на српски као да је страни, мада ће их он својим језичким богатством и особеностима све сахранити. Улогу и значај језика дукљанство и црногорштина нису схватали, па зато све своде на ниво своје незреле свести.

Језик је сједињавање и стапање пре свега духовних, историјских, културних, а надасве поетско-метафизичких појмова у човеку, насталих из везе баштине и трансцендентног света. Значи, корен језика се губи у дубинама постојања – егзистенције. Ако је баштина наша савест о божанском пореклу човека то и језик јесте и мора бити дар од Бога. Човеков језик, односно говор, јесте језик бесмртног и вечног бића које је искључиво окренуто Богу.

„Зашто је човеку дато најопасније од свих добара – језик… да њиме даје сведочанство о ономе шта је он, човек, јесте…“.

Језик је оно што траје. То је човекова историја или историјско време. Језик као пут Богова носи, и одређује наше постојање. Дубоко у тами векова, док је још био у колевци, човек покушава да песмом, певањем, значи певаним говором, да одагна природне неприлике или да дозове нешто шта му је ускраћено. Јер, заједно са песмом настао је прајезик који је одредио човекову самобитност.

Када се говори о језику треба јасно говорити само о њему јер језик увек води душу ка истини. Морамо да водимо рачуна шта се подразумева под језиком, и када о њему говоримо да говоримо као о јединственом систему. Но, површно говорење и незнано писање о језику удаљава нас од битне ствари: порекла језика, и шта за нас значи што поседујемо српски језик и његове предисторије.

Горе наведени слојеви српског народа покушавају да суштину језика сведу на његово именовање, само је суштина српског језика одређена његовим именом којим говори један народ, те преименовање тога језика у хрватски, бошњачки, муслимански, црногорски или херцеговачки губи сваки смисао.

Пут српског језика води у народну песму и причу, у народно говорење, односно извор српског језика су усмене лирске и епске песме које су се певале уз гусле. Још је Новалис уочио: „својство језика је да се он брине једино о себи.“

На крају истичем два Хајдегерова цитата који су веома битни за разрешење проблема о преименовању српског језика: „Све то је трајан плод књижевности једног народа, а у оквиру књижевности – плод првенствено песништва и философије“. Други цитат гласи: „Да бисмо размишљали о језичкој суштини и изнели оно шта јој припада, неопходна је промена језика коју нисмо кадри ни да изнудимо ни да измислимо. Та промена настаје прибављањем новообликованих речи – сем фраза.“

Суштина је дакле у језичкој садржини а не у преименовању језика.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: