Job Vacancy

Пише: Дарко Прелевић

Сумњам да се просјечан радни дан на почетку каријере насумично изабраног мушкарца са овог простора, који је радни вијек провео између почетка шездесетих и краја осамдесетих, много разликовао од било којег радног дана непосредно пред његову пензију. Између та два просјечна радна дана прошло је „свега“ тридесетак или више година. Иако поприлично поједностављена, вјерујем да би ова тврдња прошла таутолошку провјеру и поред ње би комотно могло да стоји Т.

Није предавно било да не бисмо памтили да је највећем дијелу радно способне популације послодавац била држава, а малобројни приватници су углавном били занатлије.

Да је тада, као случајно одабран узорак, зумирана микролокација на којој сам ја живио, типичан остатак дана локалног хомо вулгариса би изгледало овако: ручак, поподневна дремка, риболов, бетл или преферанс уз пиво са екипом у комшијској кафани. Све наведене активности би неки софтвер излистао као статистички најчешће рабљене на дневној бази.

Пошто нисмо били баш индустријска зона, било је доста занатских радњи, кафана, пекара… Није било необично за поменути “ентитет” да електромеханичарска радња по потреби постане кафана. Или обрнуто. Типично радно вријеме радње, а и кафане, није баш било јасно дефинисано. Све је зависило од броја муштерија које су се појавиле у току дана. Уколико је газда процијенио да је довољно „мајсторисао“, Бога је молио да не бане неко ко неразумно тражи у два поподне да се премота ротор анласера. А тек ако се ко појави предвече, па још треба сићи у канал због тежине квара. Тај би сигурно био одгођен за наредни дан, ако опет што друго не искрсне, ко би прекидао партију карата…

Имам конкретно сјећање на унезвијерену жену која се појавила са „поквареним“ радијом код нашег гуруа за струје свих фреквенција. Испрепадана, немушто је објаснила да радио мора да се поправи прије него што јој се муж врати са посла. У супротном, јасно је било, батине би неселективно „пуцале“ по свим члановима фамилије, укључујући и њу саму. Спасилац у лику (веле)мајстора је зналачки изанализирао проблем и обећао да ће апарат да буде поправљен на вријеме. Обећање је испуњено, пресрећна жена је дошла у заказано вријеме и трком однијела поправљену справу. Иначе, квар је био поприлично компликован, дјеца су помјерила потенциометар и промијенила станицу.

Епизода са мојим кумом, који је набасао на другог локалног универзалца, истовремено механичара, електричара, аутолимара, бравара и све што треба, такође је у духу ондашњег времена. Запањен што овај „странац“ не жели варење ауспуха, већ његову замјену новим, иако је „крпљење“ било сасвим изводљива опција, домаћи експерт је цијело вријеме замјењујући ауспух, са учестаношћу од сваких два-три минута изговарао: „ Ааа, имаш ти пара“.

Цигарету, наравно, није вадио из уста, а однос пепела, који неким чудом није отпадао, и остатка цигарете је до краја завршеног посла порастао до пропорције 3:1. Не треба занемарити ни десетак доконих посматрача, који су се гуркали лактовима и у уживо коментарисали ову интервенцију.

Из неког интервјуа Миша Јанкетића схватих да је обавеза мушкарца да за живота направи макар једну кућу.

Вјерујем да мој отац није знао за овај мушки завјет, или што ли је већ, али је ипак од плате, без изнимних напора, направио викендицу. Мада, што се наше фамилије тиче, ово није била строго мушка ствар, јер је кредит дигла и мајка. Могло се…

Мало ко је тада слутио да то, за наше друштво у сваком смислу, Периклово доба лагано измиче и да ондашња невјероватна лакоћа постојања има орочен вијек трајања.

Очигледно је да је неко ко је управљао нашим дијелом „неба“ имао сензибилитет Јиржија Менцла па је сам живот на овим просторима режирао са поприлично топлине и хуманости. Какав је то био стицај околности и по чијим заслугама, то је посебна прича.

Било како било, почео је да се гласка неки нови „управитељ“ који је форсирао друге жанрове.

Изгледало је као да смо, после пријатељских утакмица без најаве пребачени у Бундес лигу, па ко се снађе…

Било је много вјесника нових времена, па су у складу са тим и многе релације постављене на нове, „здравије“ основе.

Нови послодавци су били неки фини људи, ту из комшилука. Престала су да важе претходна правила, они су знали нека већа знања. Без обзира на њихов лични однос према образовању, непогрешиво су схватали да им треба школован, мултифункционалан кадар.

Великодушно су пружали шансу посрнулим пријатељима. Истина, били су захтјевни, али шанса је шанса…

Тако је мој познаник, који је цио доташњи радни вијек провео у продавници ципела и остао без посла, једно јутро озарен видио оглас за управо то радно мјесто које он најбоље зна да ради. У „мали дух“ је отрчао до власника, са којим се добро знао, да би се договорио кад да почне.

Међутим, власник није то тако замишљао. Услиједио је прави интервју, од питања за име и презиме до разних детаља.

Ова мини драма је достигла свој климакс после питања власника: „Говориш ли енглески и умијеш ли да радиш на компјутеру“?

Услиједио је одговор: “Да знам енглески и компјутере сигурно не бих код тебе долазио“.

Нешто се не могу сјетити је ли добио посао.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: