Јочић: Сва права свима – је максима од које морамо поново почети

Данас је овај Устав подједнако лош како њима који су гласали за њега тако и нама Србима, нагласила је посланик Демократског фронта Марина Јочић на јуче одржаном округлом столу „Десет година Устава Црне Горе – достигнућа и изазови“ које је Удружење правника Црне Горе, под покровитељством Фондације „Петровић – Његош“, а у оквиру обиљежавања деценије од доношења највишег правног акта у Црној Гори. Она је напоменула да је потребан нови Устав који ће уважити истину, традицију и дату политичку и душтвену реалност,и који неће бити усмјерен ни против којег грађанина, народа и вјерске организације те истакла да је „сва права свима“ максима од које се мора поново почети.

„Не треба имати било какве сумње да ће ускоро и овај Устав доживјети судбину ранијих устава који су од 1905. године па до данашњег дана били на снази, гдје је сваки трајао једва једну деценију а ни један, у изворном облику, није напунио другу. Жао ми је што данас није са нама др Зоран Жижић, он би ову законитост могао боље објаснити од мене. Он је био један од водећих аутора у писању Устава Републике Црне Горе из 1992. године, а заједно са Ратком Марковићем и Миланом Вешовићем, 2007. године, написао је Предлог устава тадашње Српске листе која је тај предлог и уврстила у Скупштинску процедуру.

Желим да његово име поменем на овом скупу и одам велико поштовање знању и труду који је уложио заједно са водећим именима у области уставне материје професорима Марковићу и Вешовићу (ова књига коју држим у руци је тај предлог Устава Српске листе). Колико ми је познато, те 2007. године, постојао је још цјеловит предлог Уставног текста којег је саставио др Мијат Шуковић али је аутор брзо одустао од заступања властитог предлога.

Не може се порећи да важећи Устав Црне Горе има низ демократских рјешења али се поједина од њих у пракси не примјењују или се пак злоупотребљавају. Због тога је, како се показало, овај највиши правни акт у раскораку са временом а поготово са судском праксом. Иако обиман, са 158 чланова, он је непотпун и уставотворац је намјерно избјегао да уреди неке важне области, а на другој страни је сагласно уском интересу тадашње владајуће групе „зацементирао“ поједине чланове, тако да су неки дјелови Устава без могућности промјене која би ишлу у сусрет друштвеној реалности.

Сам начин прописане могуће промјене Устава је неостварив с обзиром да се чланови 1, 2, 3, 4, 12, 13, 15, 45 и 157. могу промијенити само уколико се за промјену изјасни најмање три петине свих бирача, односно око 320.000 грађана. Јасно је да је уставотворац то намјерно урадио како би те промјене у пракси учинио немогућим,“ казала је посланица ДФ-а и додала:

„Поготово то постаје апсурдно у овакво жалосној ситуацији у којој се налази бирачки списак који ће ускоро по броју уписаних гласача достићи број укупног становништва Црне Горе.

Да будем конкретнија. Члан 4. Устава прописује државне симболе који су не само за мој српски народ у Црној Гори наметнути и тиме неприхватљиви, већ и за неке „уставотворце“,а који властитих „руку дјело“ не доживљавају као своје и не идентификују се са њим. Живот свједочи да чак и они који су гласали за те симболе јавно, не желе да они и њихове породице имају било каквог додира и везе, рецимо, са званичном заставом и грбом Црне Горе. Зашто су онда то подржали и приде промјену тог члана условили тропетинским изјашњавањем свих уписаних бирача, учинивши га тако непромјењивим? Једноставно, руководили су се себичном логиком да нанесу што већу штету онима који су жељели заједничку државу са Србијом. Та наопака логика им се вратила попут бумеранга и данас овај Устав је подједнако лош како њима који су гласали за њега тако и нама Србима.“

Грађани Црне Горе имају мање права од својих сусједа

„Члан 12. који прописује црногорско држављанство, а да се не препознаје могућност двојног држављанства, упркос пракси у окружењу и препоруци Савјета Европе о могућности заснивања двојног држављанства, чиме се ово право укида држављанима Црне Горе. Уставним законом, постоји привилегована група држављана којима се признаје право двојног држављанства ако је оно стечено до одређеног рока, само то право није признато држављанима Црне Горе који су живјели у другој федералној јединици Србији. Када се узме у обзир да тај број је већи од 250.000 наших грађана, од којих се више од 80% изјашњавају као Срби и да је само тој категорији наших држављана било забрањено да гласају на референдуму није тешко закључити да су они двоструко дискриминисани,“ напоменула је Јочић и истакла:

„С обзиром да друге, данас независне државе бивше Југославије признају својим грађанима право на двојно држављанство, испоставља се да грађани Црне Горе имају мање права од својих сусједа што је из позиције демократије неприхватљиво. Реална непромјењивост члана 12. Устава Црне Горе трајно се укида могућност да се ово право грађана ријеши на демократичан и међународним правом препоручен начин.“

За Србе је неправедна и насилна одредница да је једини службени језик црногорски

„За Србе у Црној Гори, а говорим о трећини становништва и највећој језичкој заједници, дубоко је неправедна и насилна одредница по којој је једини службени језик у ЦГ црногорски, док је српски језик којим говори највећи број грађана, у службеној употреби,“ нагласила је посланица ДФ-а.

Она је казала да баш у овом члану лежи кључна порука коју водећи аутор Устава, тадашњи предсједник Парламента Ранко Кривокапић, шаље грађанима Црне Горе, којима јавно говори о грађанском Уставу и грађанском друштву.

„Овдје се на посредан начин Црна Гора дефинише као национална држава и то држава једне нације – црногорске и то преко лингвистички спорног језика којим говори једино црногорска језичка мањина. Српски језик који је на свим пописима језик већине у Црној Гори намјерно се Уставом дефинише као језик нижег реда како би се кроз такву врсту дискриминације српске језичке и националне заједнице легитимисала и насилна асимилација народа којем припадам.“

Не поштује се ни члан Устава којим се гарантује равноправна употреба ћириличног и латиничног писма

„Нема потребе посебно да наглашавам непоштовање члана 13, става 2. Устава Црне Горе који гарантује равноправну употребу ћириличног и латиничног писма. То је проблем о коме се свакодневно воде различите полемике и изводе конкретне акције обесправљене и заборављене ћириличне заједнице. Ову обавезу намјерно не поштује чак ни Скупштина Црне Горе која је управо усвојила такву уставну одредницу. Баш у том дому се на примитиван и вулгаран начин демонстрира политика насилне асимилације, а докле иде злоупотреба тог члана најбоље говори чињеница да ни посланици из српског корпуса, не могу да добију службене материјале на ћирилици,“ истакла је Јочић.

Она је напоменула да томе свједочи и како се држава поставила по овом питању на суђењу лидерима ДФ у афери Државни удар.

„Наиме, на њихове захтјеве, када су тражили у складу са Уставом да им се записници и други материјал суда доставља на ћирилици, добили су дрско објашњење да су ћирилица и латиница равноправни по Уставу а да је суд користећи баш ту норму о равноправност одабрао латиницу као своје писмо па је захтјев за ћириличном писаном коресподенцијом одбијен,“ казала је Јочић.

Устав је вјешто поставио у привилегован положај црногорску националлну заједницу

Посланица ДФ-а је напоменула да у члану 14. нису именоване признате вјерске заједнице – Српска православна црква, Католичка црква, Исламска заједница и Јеврејска заједница што, како је показала пракса, изазива бројне проблеме у Црној Гори.

„За разлику од обавезности референдума за промјену појединих чланова, члан 15. Устава, као што знате, не прописује референдум као обавезан вид изјашњавања за улазак у НАТО, Европску унију и друге међународне организације којима се Црна Гора одриче дијела свог суверенитета, а одлука се препушта политичкој елити на власти. На жалост, уставописци су, рачунајући на трајну непроменљивост власти себи дали за право да о неким питањима која су њима значајна уведу обавезност референдума а за друга која суштински мијењају природу и карактер ове земље одлучују без консултације са грађанима,“ истакла је Јочић и додала:

„Члан 45. у првом ставу одређује резиденцијални услов за бирачко право од двије године упркос препоруци Венецијанске комисије која предлаже да то буде шест мјесеци.

Наравно, и члан 157. који прописује референдумско одлучивање 2/3 уписаних бирача је анхрон и из њега проистичу све претходне примједбе.

Јасно је зашто се власт у тек осамостаљеној Црној Гори одлучила за оваква рјешења, из политичких, а не правних разлога. Устав је вјешто поставио у привилегован положај црногорску националну заједницу, а под плаштом грађанштине у веома непријатну категоријалну раван довео српски народ, српску језичку заједницу и Српску православну цркву.“

Нови Устав ће уважти истину, традицију и дату политичку и друштвену реалност

„С обзиром да постојећи Устав има бројне недоречености, али и чланове које је истина, живот и вријеме прегазило, а које је немогуће промијенити у складу са прописаном процедуром мораће се урадити оно што је већ постало једна врста неписаног правила у Црној Гори.

Дакле, у овој земљи, до сада, укључујући и доношење важећег устава још никада није испоштована процедура промјене претходног Устава онако како је било записано за његову промјену. Ја вјерујем да ће ускоро нека нова власт расписати изборе за Уставотворну скупштину чији би посао био да донесе нови Устав који ће уважити истину, традицију и дату политичку и душтвену реалност. Устав који неће бити усмјерен ни против којег грађанина, народа и вјерске организације у Црној Гори. Устав треба да задовољи потребе грађана и народа који живе у Црној Гори и не смије да буде у функцији интересе било ког туђинца па чак и када би интересе тог страног елемента заступала и Венецијанска комисија.

Сва права свима – је она максима од које морамо поново почети.“

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: