Јосиф Панчић у Црној Гори

Пише: Бојислав Гледић

На  дашњи дан,  17. априла   1814. године,  рођен је  Јосиф Панчић  у селу  Угрине, на обронцима Велебита, у близини градића Брибира.    Овај  научник, природњак, љекар, ботаничар,  просвjетитељ  и свестрани прегалац   био је први предсједник Српске краљевске академије наука . Панчић је стигао у Београд у другој половини маја 1846. године као  добро припремљени  млади  љекар, али и  као веома образовани и искусни  природњак  који је стигао у једну нову средину подстакнут великом научном радозналошћу, при чему је ту остао до краја живота (преминуо је 8. марта 1888.  у Београду).

Његов живот и дјело   обиљежавају  и оличавају  темељни, почетни  период свеобухватног духовног и друштвеног  преображаја  модерне Србије средином и током друге половине 19. вијека. Првенствено познат као истакнути српски и свјетски  ботаничар и зоолог, Панчић је дао огроман допринос  и  разним  другим научним областима, од геологије и минерологије,  преко биогеографије и дендрологије,  до  агрономије  и археологије. Осим тога, његова огромна посвећеност просвјетној,  образовној   и културној  активности, која је трајала  пуне три и по  деценије, огледа се на искошоловању  великог  броја  напредних интелектуалаца који су усмјерили даљи духовни и материјални развој Србије у вријеме када се ослободила од  вишевјековног периода под туђинском влашћу и постепено заузимала своје достојно мјесто у друштву напредних европских држава и народа. Његов допринос развоју научних друштава и просвјетних установа је од  неизмјерног  значаја, а положај првог предсједника Српске краљевске академије обезбјеђује му трајно мјесто међу  бесмртницима науке и духа. Неуморан путник и истраживач,  челичне воље, блиставог  ума   и истрајног и стрпљивог карактера, овај великан је деценијама непрекидно   крстарио Србијом и другом подручјима Балканског полуострва и стално  обогаћивао науку новим сазнањима и открићима. Као велики и  непоколебљиви   патриота  настојао је да се плодови  науке, културе и просвјете прошире   на  све слојеве  друштва и  тиме обезбиједе  што повољнији  услови бољег, љепшег и угоднијег народног живота

У вријеме када је Панчић дошао и живио у Србији, њено огромно природно богаству у свим областима  је било веома мало и спорадично проучавано и испитано. То се посебно односи на изванредно разноврсну флору и фауну  које су прије Панчића биле само узгред,  дјелимично и несисематички прегледане.  Стога се он  у новој средини  нашао на једном великом и необрађеном научном терену што је за њега педстављало велики изазов. Требало је кренути испочатка, без  значајнијих  претходника, потребне лиртературе, као и  квалитених збирки сакупљеног материјала. Пред озбиљним истраживачем се налазио огроман посао  кога је  могао обавити само истински љубитељ природе, велики понавалац ботанике и зоологије, као и човјек спреман да се жртвује за један тежак, напоран и неизвјестан подухват. Ипак, млади и полетни љекар је, и поред свих тешкоћа и недаћа за које је био свјестан што га очекују, кренуо у велики научни подухват  како би огромно нестражено подручје почео да испитује  и да са њиме постепено упознаје читав учени свијет тога доба.  Пред Панчићем се, заправо, нашао задатак огроман чак и за велику екипу специјализованих стручњака и научника из разних  области у оквиру системаског рада под патронатом државних и научних институција  Панчић је, међутим, био сам и одвојен од таквих институција или било каквих организација, али је одлучно предузео   пионирски истраживачки подухват којег је пожртвовано и доследно  обављао до краја живота. Уједно, у тадашњој Србији су се истовремено  оснивале, развијале и стасавале нове научне установе, упоредо са напредовањем Панчићевог рада на свим подручјима његове разноврсне дјелатности, које су постепено преузимале и настављале посао што га је тај великан започео и у појединим сегментима  уздигао до европског научног нивоа.

Панчићева испитивање, прије него што је постао професор на Лицеју,  имала су једну посебну особеност: она су представљала  велико лично  задовољство тог  страственог научника  и заљубљеника  у природу и њене безбројне манифестације, посебно у домену  живог свијета. Међутим, када је добио мјесто наставника, било му је јасно да сада мора своју страст и љубав према природи, своје знање и способности, проширити и на преношење свог огромног знања и искуства на своје ученике. Стога је почео да планира и предузима  редовне и систематске  екскурзије, заправо научно-истраживачке експедиције узуж и попријеко читаве Србије, али и по околним подручјима Балканског полустрва. Сматрао је да је то неопходно не само као дио модерне и очигледне наставе, већ и као основа за будући свеколики научни прогрес једне још недовољно развијене и истражене средине.

Брзо се показало да је такав начин рада, везан за непосредна теренска посматрања и истраживања, скопчан са многим тешкоћама и проблемима. Непостојање путева и оскудица у финансијским средствима су била само два основна, али не и једина, фактора која су Панчићев рад умногоме отежавала. Он је, међутим, био оран, спреман  и одлучан да се прихвати таквог непосредног проучавања па је непрекидно,  годинама  изнова, одлазио у разне области Србије и околних земаља како би проширио и употпунио своја испитивања. Такав начин рада је, разумљиво, изискивао велика самоодрицања и напоре, али је Панчић био невјероватно упоран и доследан у том свом пионирском подухвату. Путовао је по тешким теренима, без ваљаних путева, покаткад на волујским колима  или јашући малог брдоског коња, али много чешће пјешице,  пентрајући се по разним врлетима и голетима, по камењару и литицама, излажући се тако и великим опасностима. И у позном добу живота је он настављао своју уобичајену праксу и испитивао недовољно позната и усамљена мјеста, врхове планина, кањоне и усјеке како би и те дјелове тешко доступних подручја учинио познатим стручној и научној јавности.  Овај страсни научник и љубитељ природе је све то прихватао као неопходност и саставни дио посла којем се свагда  са великим еланом и стрпљењем предао.

Почетек Панчићевих ђачких екскурзија  датира од 1856. године. Увијек је са ссбом водио неколико најбољих и томе послу вичних  студената, обично разврстаних у мање групе од шест-седам чланова, који су заједнички одлазили из Београда и наставили крстарења по тачно уврђаним маршрутама. Били су то не само ученици жељни знања и радознали  природњаци, већ и веома корисни помагачи своме професору у многим помоћним пословима које су такве експедиције  подразумијевале  када би се нашле у недовољно проучаној средини. Овде  ћемо се мало дуже задржати на Панчићевом крстарењу по Црној Гори које је овај неуморни путник и истраживач обавио 1873. године.

У  црногорским врлетним подручјима, гдје има много аутохтоних биљака, Панчић је доживио низ пријатних и занимљивих сусрета, док се  о њему брзо пронио глас  по читавој околини у којој су веома ријетко залазили  људи   из добронамјерних побуда. По свом физичком изгледу крхке и њежне конституције, Панчић би приликом  првог сусрета изазивао недоумицу како ће тај постарији човјек успјети да се вере по тешким и врлетним планинским узвишењима. Стога су мјештани сматрали да се он прихвата посла који је  веома ризичан и тежак чак и за много млађег и крепкијег   човјека   С друге стране,  навикнути на дуготрајне  и тешке борбе против турског  поробљивача, за те горштаке је представљало пријатно  задовољство изненадан  сусрет са једним необичним човјеком који се интересовао за биље и друге специфичности њиховог краја. Пажљиво и детаљно је посматрао и испитивао сваку биљку, травку или цвијет, распитивао се о многим (за мјештане необичним) појединостима. Али је њега интересовао и друштвени начин живота, као и геолошке и минереолошке специфичности тих  крајева који су остали по страни европских научних испитивања. Свој боравак је свагда користио да помогне мјештанима својим знањем и искуством, али и добронамјерним и  вриједним медицинским и санитарним савјетима. 

Током  љета 1873. године Панчић  је посјетио Дурмитор, Ком(ове),  Јаворје, Војник, као и рјечне долине Мораче и  Таре. Потом је наставио своје крстарење по врлетним и камењаром прекривеним пејзажима  Острога, Ловћена, са његовим највећим узвишењинма   Штировником и Језерским врхом (на коме се налази Његошев гроб), затим  и другим околним планинама. Посјетио је и проучавао врлети Пустог лисца, Великог  јастребца  и ловћенску котлину Његуша и др.  Посјетио је  кршевиту  околину Цетиња, посебно предио између тог града и мора, који је тада био поптуно огољен тако да су се јасно истицали сви карактеристични кречњачки облици.  Након испитивања унутрашњег дијела Црне Горе,  Панчић се  се  спустио  у нижа подручја Приморја и Боке Которске (Котор, Пераст,. Рисан и сл.).  Послије тога се запутио обалом Јадрана,  како би детаљније  испитао  околину Скадарског језера, Црмницу,  Суторман, Вирпазар и сл.

О Панчићевом путовању по Црној Гори, о утисцима  које је изазвао на мјештане у том крају, остала су необично живописна свједочанства. Дуго се о томе говорило, али  је његов боравак постао и предмет народног  предања које је, иначе, међу тим горштацима веома упечатљиво и дуготрајно. Глас о њему се брзо ширио и богатио, остајући годинама дуго и после његовог одласка. Неколико каракеристичних и заиста занимљивих појединости је остало записано тако да су трајно сачуване и отргнуте од заборава. Истакнути  српски приповједач, пјесник и путописац Љубомир Ненадовћ (1826-1895)  у својим списима о Црногорцима износи  низ необично корисних и интересантних особености  поред којих се налазе и  неколико  необичних згода везаних  за боравак славног Панчића у тим крајевима. Из тих Ненадовићевих  записа, насталих 1878. годне, овдје преносимо оне која се односе  на  природњака Панчића:

„За професора Панчића многи су ме питали: ‘А гдје је  сад они лијепи и добри човјек? Такав бјеше у свему као да је усред Црне Горе одрастао…'“

Путовање по Црној Гори је било веома напорно, али му је унеколико  тегобе крстарења ублажио  црногорски владар кнез Никола Петровић (1841-1921),  који се потрудио да помогне том свом уваженом госту дајући   му пратиоца,  младог и окретног човјека,   како би му се нашао при руци  за било какву  потребу.

 „Да би лакше могао путовати – пише Љ. Ненадовић – књаз Никола дао му једног перјаника да га свуда опрати.  ‘Зар ови суви  стрико да се пење на Дурмитор и на Бијелу Гору? Бога ми ће до Острога умријети.’ А кад су се враћали, говораше тај исти перјаник: ‘Изгибосмо ходећи за њим, ниђе га ститћи не можеш; иде узбрдо и низбрдо  као икоји Црногорац.'“

Љуба Ненадовић наводи и следеће појединости: „Пре три године у месецу јуну, ишао сам на Иванбегова Корита  (то је мјесто на  Ловћену гдје извире хладна планинска вода – прим. В.Г.);  пратио ме  онај  што ми је дао коња под кирију и послије дужег посматрања и ћутања рече ми: ‘Ти нити хваташ лептире нити чупаш траву?!

–  Шта ти пада на памет, Стричане?

– Пратио сам неког Панчића; тихи и предобри човјек!  Он нити травку остави на миру. Неке откине, па опет баци,  неке носи са собом…“

Када га је боље упознао, народ је простосрдачно прихватио и заволио Панчића као човјека сличног менталитета њиховом. Са мјештанима је разборито разговарао, непосредно, топло и пријатељски. Никада није потенцирао своје велико знање и интелекуалне способности и необично широко образовање. Једноставно и непосредно је разговарао језиком и стилом сличним народном тако да су га мјештани увијек прихватали као неког свог одраније познатог човјека. Овдје му се пружила прилика и да се ближе упозна са локалним називима за поједине врсте биља што је такође била веома значајна област његовог проучавања. О Панчићу су писали и поједини аутори који су биљежили вриједне појединости из живота разних крајева  у Црној Гори.  Тако Д. Ж. Братинић у свом  напису под насловом  ,,Из Никшића на Горенско“  биљежи тада још увијек  свјеже сјећање мјештана на Панчићев боравак у њиховом крају:

„… Дошао неки ђедо тамо из Србије, зваху га  Панчић. Веле да се пео на свим планинама па хоће да се пење и на Дурмитор. Ђе ће, забога, он на Дурмитор онако стар, кад би га и мува превалила?!… Мишљасмо да  ће му душа испасти на по пута, кад  ли брате, у њега ноге као у зеца, хођаше уз Дурмитор боље но икоји од  нас… Учеван је, веле, доста а види му се по говору, но којега ће му ђавола оне травице. Све их је купио као баба бајалица, па их је увијао и хранио у неке  карте и записивао како коју зовемо, као да ће с њима да важа…“

Резултате својих истраживања на подручју Црне Горе Панчиће је објавио  у два посебном рада, и то једном на латинском (објављеном у Београду 1873. г.) и другом  написаном на њемачком и публикованом  у једном бечком часопису (мара 1874. године). У том (другом) раду он даје синтетичан и  веома прегледан извјештај о врстама и подврстама биља које се јавља у врлетним планинама Црне Горе. Осим тога, указује на многе специфичности с обзиром да то подручје обухвата широки појас  од Приморја, Боке Котортске и Скадарској језера, па до масивних сјеверних планина (посебнио Дурмитора). У његовом списку је овухваћено 1298 биљних врста, међу којима се издвајају девет нових и до тада непознатих. Даље треба навести да се  у том замашном раду  налазе и шест врста које раније нису биле довољно проучене. Све то  јасно показује да је овај великан ударио пионирске темеље изучавања флоре и у Црној Гори и да је још тада, у другој половини 19. вијека, ширу свјетску научну јавност упознао са огромним и разноврсним  биљним покривачем који се налази у  овом  дијелу Балкаског полуострва.

Прочитајте ЈОШ:

Два Васкрса и један Рамазан

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: