Још 12 дана до пописа!

Понајвећи гријех Мила Ђукановића који је учинио овом народу јесте што га је продао због личне власти, богатства и привилегија.

И то је урадио у најгорем могућем тренутку, током ратних ’90-их година, када је наш народ био притиснут ратним недаћама, страдањима, разарањима и притисцима свих врста од стране одређених – традиционално непријатељских – центара моћи из међународне заједнице.

Баш као сваки плаћеник, Ђукановић је отпочео и процес насилног идентитетског преображаја народа, вјерујући да ће кроз дискриминацију и асилимацију српског народа из Црне Горе – и у крајњем његову политичку ликвидацију, од слободарског становништва створити гомилу послушника, искоријењеног идентитета и помрачене колективне свијести.

Посљедња „за одстријел“ је била Српска православна црква, као темељ и коријен српске духовности, државности и историјске свијести.

Међутим, ту се и завршила његова плаћеничка авантура. Ту је скончала његова тридесетогодишња неприкосновеност.

Што би рекао наш народ – не поновило се!

Сада ћемо се из пера нашег редовног колумнисте Миша Вујовића подсјетити – за наук – да изазови пред којима је поклекнуо Ђукановић нису стајали само пред њим. У нашем дугом историјском трајању, прилике за издају су се множиле у свакој генерацији. Али, за разлику од ове наше коју је обиљежила Ђукановићева издаја, српски народ су у прошлости предводили лавови, а не изроди. Зато смо и опстали.

Поштовани читаоци, обратите пажњу како су наши преци, на примјеру великог војводе Марка Миљанова, одолијевали изазовима и како су се обрачунавали са адском проклетињом – издајом!

То нека буде наше колективно наравоученије у сусрет предстојећим догађајима, али и додатна инспирација да не скренемо са нашег људског, витешког, српског пута!

Шибикање

Пише: Мишо Вујовић

Био је омиљени перјаник књаза Данила, славом овенчани ратник , војвода и највиђенији Куч, мудар, храбар и етичан. На помен његовог имена млади и стари су устајали. Његова слава, харизма али и реч бритка као сабља гребали су по затегнутим жилама господареве сујете. За разлику од свог претходника књаз Никола није подносио непокорног војводу из Куча.

Марко Миљанов није презао да књазу Николи скреше у брк:

“Лажеш Господару, ја сам истину увијек говорио и тако ће бити до пошљедње уре”, загрмео би војвода кучки спреман и оружјем да брани истину, сведочио је перјаник књажев Вукмировић, убеђен да би Марко Миљанов био спреман и оружје да потегне на господара, бележи Мићун Павићевић.

Без обзира на ратну славу и неспорне заслуге за ослобођење и стварање најмање српске државе, књаз Никола га ражаловао одузимајући му бригадирски чин, команду и титулу војводе.

“Војвода има доста, али је само један Марко Миљанов”, коментарисао је
капетан Мараш Марков, католик из Затријепча.

Марко је мирно и достојанствено примио господареву наредбу.
Увек будна Аустругарска и поред добрих односа са црногорским двором и личног пријатељства књаза Николе и ћесара Фрања Јосифа покушала је преко свог конзула у Подгорици да продуби сукоб.

Аустријски конзул је у тајном писму војводи Марку уз молбу да га прими на састанак понудио титулу књаза од Албаније са идејом да Марко племе Кучи одвоји од Црне Горе.
Стари војвода са гађењем одби састанак, али конзула упути да се обрати командиру Нову Спасојеву и Тому Оравцу и са њема разговара о свим политичким питањима. Истовремено им Марко посла конзулово писмо са следећом поруком: “Шаљем вам овога конзула да се са њим изразговарате, јер га ја не могу примити. Казао сам да сам болестан, ви му реците да смо Срби и људи, да нијесмо издајници и да ако имамо домаће чаркање са књазом Николом те да се Аустрија не смије мијешати у наше ствари”.

По истом гласнику Марко поручи Нову да конзула мало опомену шибом по задњици.

“Господине конзуле, војвода Марко примио је твоје писмо, послао га нама, па оћу да ти кажем да се не боримо за гузицу него за образ. И да смо Срби и људи и да се Аустрија не смије мијешати у наше домаће ствари.

А шта ми Кучи имамо са књазом Николом то је башка”, унесе му се у лице командир Ново, позивајући перјаника Мирка Ђурова да донесе шибу, а конзулу нареди да легне на стомак како би га шибикали.

Испребијаног конзула посилни полуживог понесоше, а неко од присутних се гласно запита:

“Да нијесмо прећерали?”
“Нијесмо, јер ова поган није успјела код нас, па би пошла и покушала на друга мјеста и нашла би се нека наша поган па осрамотила цијело племе. А овако кад је бијен неће му више пасти на памет да се петља у наше ствари”!

Одбројавамо заједно!

Још 12 дана до пописа!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: