Још 1,9 милијарди евра дуга из СФРЈ
Илустрација (Фото: pixabay.com)
Србија, закључно са последњим даном 2019. дугује још 1,9 милијарди евра, а највеће обавезе су према Свјетској банци и Париском клубу повјерилаца, пишу данашње „Вечерње новости“.
У питању су зајмови које је СФРЈ узимала током седамдесетих и почетком осамдесетих година, закључно са 1983. када су први пут репрограмирани, а након отписа дијела потраживања Париског и Лондонског клуба, Србији је остало да отплати 6,4 милијарде долара.
Рате неким од кредитора, међу којима су и Кувајт и Словачка Република, Србија ће плаћати до 2041. године, а током ове године ће по основу главнице и камате за те зајмове платити 241,64 милиона евра.
Данас убједљиво највише још дугујемо Париском клубу, читаву милијарду евра, Свјетској банци 652,74 милиона, Кувајту 251,41 милион и Словачкој – 6,43 милиона евра, пише лист, наглашавајући да ће дуг Словачкој бити отплаћен током 2020. године.
Дуг према тим повјериоцима Република Србија отплаћиваће закључно са 2041. годином, и то Свјетској банци до 2031, Париском клубу повјерилаца до 2041, Словачкој у 2020. години и Кувајту до 2034. године, пише лист.
Средства добијена од тих повјерилаца коришћена су за инфраструктурне пројекте, као и за потребе привреде – изградњу индустријских капацитета, пољопривреду, електропривреду, водопривреду, шумарство, саобраћај, објаснили су у Народној банци Србије (НБС).
Србија је своје обавезе из периода бивше СФРЈ репрограмирала почев од 2002. године, и од тада благовремено сервисира те обавезе према редовним плановима отплате. Деценију прије тога, од 1992. године до 2002. ти дугови се нису отплаћивали,
Прочитајте још:
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Велики кредит за обнову и проширење „Железаре Смедерево“ . Некадашње Србско Акционарско Рударско Топионичко Индустријско Друштво (САРТИД), основано 1913 г. Као мешовито акционарско друштво. Србија је сама морала да финансира обнову и проширење железаре од 1971-1979 г. Федерација није дала ни динар ,за обнову јер су се Словенија и Хрватска буниле, ради конкуренције. Вук Драшковић је сложио ону причу, о гвожђу и грожђу, а њу су смислили удбаши из Хрватске и Словеније. Тобоже када је Тито пролазио поред Смедерева и питао : Чега овде има највише? Они му рекли грожђа, а он разумео гвожђа и наредио изградњу железаре. Иста ствар је била и са пругом Београд- Бар. Хрвати су то сматали конкуренцијом луци Ријека. Чак је била забрањена и песма о прузи, коју су певала браћа Бајић:
…То је чедо сестре двије,
Црне Горе и Србије …! Данас се види да приче из хрватске кухиње, „Хрватска ради Београд се гради“ падају у воду.
Није песма забрањена толико због конкуренције, него због спомињања да су Црна Гора и Србија род. Зато је и Тито рекао да Његошева капела на Ловћену мора бити срушена, јер је њоме Александар „венчао Црну Гору са Србијом“.