Још ништа није готово, 30. августа добили само једну битку али не и „рат“

Пише: Кристијан Којичић

Овако је често изгледало моје јутро током одбране наших светиња, и борбе против тиранског режима Мила Ђукановића.

Умјесто аларма будио ме звук полицијске мотороле, мој први јутарњи поглед, који ми је по навици био уперен након сна, у икону пресвете Богородице замијењен је погледом на полицијску значку, а умјесто читања јутарњег молитвеног правила, читао сам налог за лишавање слободе, а умјесто одласка својим аутом, одвозило ме ауто полиције.

И све то само зато што сам Србин, што сам бранио своје светиње, и што нисам могао да трпим неправду тадашњег владајућег режима.

И коначно 30. августа смо остварили дуго очекану побједу, ослободили се ланаца и окова, срозали Ђукановића под ноге. И таман помислим да је то то, да су времена неправде и тираније над српским народом у Црној Гори отишла у заборав, да сам се коначно ослободио: протеста, хапшења, притвора, мајчиних суза због истога, стреса, плаћања новчаних казни...

Међутим онда су почели да ме демантују моји позиви за суђења, и новчане казне које само пристижу, док ме до краја није демантовало моје ново 10. хапшење на Богојављање, и то само зато што сам као теолог, што ми је и позив, отишао на освештање ријеке и погружио се у исту. То ме је хапшење докрајчило, јер сам мислио да је све готово да сам као Србин слободан у Црној Гори, али сам само схватио да још ништа није готово, да смо 30. августа добили само једну битку али не и рат.

Зато идемо сад још паметније, храбрије и јаче, до коначне побједе, јер одбранили смо светиње али не и Црну Гору.

Аутор је оснивач и предсједник Покрета св. Јован Владимир са којим је активно учествовао на литијама, учесник је ходочашћа од Београда до Подгорице у част одбране светиња, , организовао је протесте и разне акције током борбе за одбрану светиња.

Прочитајте ЈОШ:

Никшићки бедеми

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: