Још само да оду

Пише: Емило Лабудовић

Вријеме је светих дана, слава и празника, вријеме породичних окупљања, сусрета и радовања. Вријеме повратка оних који су, из ових и оних разлога, морали да оду, повратка на огњиште, у мајчин загрљај или у ледену празнину њеног изостанка. Вријеме у којем се изгледује низ сокак, низ бијеле пртине и неугажен цијелац, у нади да ће се угледати драги лик повратника и дочекати га врелим загрљајем и сузом радосницом. Вријеме је, дакле, срећних долазака.

Али, и поред слава и празника, сусретања и окупљања, има оних међу нама који би се радовали нечијим одласцима. И све би дали да им виде леђа, промијене адресу и предају забораву, траг по трагу да им се затре и зађе за хоризонт. Да се погаси зора од истока и да сунце, оно чисто, традиционално и Миљаново, зађе у западну нигдину и завлада мрак. И тек тада и само тада би у овој вукојебини иза свих гора и мора разума и нормалности наступио вјечити мир, стабилност и сваки напредак. И тек тада и тек само тада ће овај државни суноврат у своје ригидно и ултимативно наручје пригрлити нова, удомитељска ЕУ/НАТО фамилија.

Списак оних који би, и у ове свете и празничне дане, требало да оду је подужи. И сваким даном се, што гласно што полугласно, шапућу њихова имена и њиховим трајањем и истрајавањем правдају сви државни неуспјеси. Јер, кажу, довољно би било, за почетак, да оде Андрија. Његовим одласком, тврде, ријешила би се мрзовоља Хрвата и њихово подло уцјењивање и држање мртве страже на уласку у ЕУ. А нико неће да размисли да је Андрија симбол и нека врста демократског жига на потврди о демократском искираку из једне једнонационалне и једнопартијске тираније, дуге три деценије.

Андрија на мјесту на којем јесте је потврда да у овој несрећној земљи живи народ који је некад био доминантан а данас, упркос свему и свима, од Вашингтона, преко Брисела па до на врх Ловћена, и даље чини трећину становништва. И да, ако „оде“ Андрија оде и подршка овог дијела народа, и све се опет суновраћује у амбис концентрционог логора са краљем из Растока као гувернадуром.

Андријин одлазак, ипак, не би задовољио домаће апетите и не би, бар не за дуго, одобтовољио „браћу“ од преко пута. За њим или прије њега, радо би се видјела леђа и Српској православној цркви. И нема везе што би се чупањем њених коријена са Цетиња државно стабло Црне Горе осушило и свело као бокор траве на који киша није пала десет вјекова.

И нијесу само те високе адресе ниво чијим би се одласком усрећила Црна Гора и због којих би Загреб био макар мало задовољен. Јер овдје незадовољних чињеницом да у Црној Гори, гле чуда, има и Срба, има тушта и тма. Зато леђа морају да се виде и Биљани Вучуровић јер је, као недвосмислена Српкиња, окривљена и, без суда, судом медија и НВО које не „миришу“ Србе, пресуђена као заштитница педофила. А то што је „напаствована“ дјевојка пунољетна нема никакве везе, јер кад је неко педофил, педофил је без права на одбрану. А чињеница да „педофил“ ради у Гимназији подразумијева да је и директорица дибидус сумњива. И да мора да оде, јер ако не оде, она Маровићка неће претећи.

И сад, ако су Срби, вјерујући и не вјерујући, на функцијама свих нивоа и са дна каце, реметилачки фактор и кочница да се крене мимо Загреба, онда нема друге него прибјећи оном решењу госпође Драгиње: на тракторе, па преко границе. Онако као што су то урадили демократски и европски Хрвати, онако како то покушавају Курти и Изетбеговић млађи. Али, има ту један веееееелиииикиииии проблем: трактори су у надлежности Министарства пољопривреде, а ево су већ тројицу претходних министара збајбокали што у Спуж што у кућни притвор.

И тако, како год се узме, проблем српских одлазака и леђа, остаје овој и оваквој Црној Гори камен о врату. А о браћи Хрватима и да не говорим. Јер, док год је Црне Горе, макар и овакве, биће у њој и Срба! Просијаних, пробраних, неустрашивих и отпорних на угризе из Хрватске, Брисела и са било које адресе. Срба који неће да оду и окрену леђа макар кад би онај Радман и она Маровићка пукли на четворо. Ето.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: