Јосип Броз- неуморни убица „комунистичке банде“

Британски лист Daily Mail је, у свом издању од 7. октобра 2014. године, Јосипа Броза Тита ставио на 13 мјесто међу 20 највећих злочинаца двадесетог вијека. Британски лист је устврдио да је од последица Брозовог терора према „махом политичким противницима“ пострадало 570.000 људи, за чију је смрт он директно одговоран.

Колико је Броз заиста послао људи у смрт, директно или индиректно, остаје као тема за посебан осврт. Ипак, прије сумирања тих гомила лешева које је оставио за собом, неопходно је погледати на шта је све Броз био спреман, прије свега, у односу према комунистима.

По оном што се може видјети, чини се да је свирепост – коју је Броз демонстрирао према „неподобним комунистима“ – он потом само закономјерно претакао и према окружењу које се нашло у пољу његовог дејства.

Броз – шеф Стаљинових убица у Шпанији

Словеначки комуниста Јосип Копинич, високи совјетски обавјештајац у Шпанији, је тек пред крај живота открио Титовом биографу Владимиру Дедијеру разлоге због чега су Стаљинове специјалне службе слале Јосипа Броза у Шпанију.

Копинич је тада Дедијеру рекао да је Јосип Броз био контролор Четвртог одсјека НКВД-а који је, поред осталих послова, радио и на „ликвидацијама непријатеља у иностранству“. Управо зато је Броз често, на „пар дана“, ишао у Шпанију на „инспекцијска путовања“ – и као шеф убица давао наређења професионалним ликвидаторима НКВД-а.

Убијени комунисти су били “троцкисти” или “опоненти Стаљина”, који су- како је Тито поткрај 1937. године писао у „Пролетеру“- „свакодневно раскринкавани као издајници и шпијуни у служби генерала Франка”. У разговору с Дедијером, Копинич је рекао следеће: „И Тито и Кардељ радили су за НКВД.” Потврде за то постоје из разних извора.

На примјер, генерални секретар Централног комитета КП Француске Морис Торез, преко кога су се из Москве преносиле све повјерљиве совјетске одлуке и наредбе за Шпанију у току грађанског рата, је посједовао документ из кога се „видјело да је Тито био задужен за ликвидације у Шпанији“, или тачније да је био „шеф штаба за ликвидације у Шпанији“.

По томе документу, било је јасно да су остали чланови штаба за ликвидације били: италијански комуниста Виторио Видали, хрватски комунисти – Иван (Стево Крајачић) и Иван (Антонов) Сребрењак, као и босански Србин Влајко Беговић, који је био замјеник шефа НКВД-а у међународним бригадама у Шпанији и шеф оперативног центра за ликвидације у Албацети.

Послије Торезове смрти, садржај тог документа је, 1979. године у Паризу, Дедијеру презентовао Алберт Собоуле, биограф Мориса Тореза. Дедијер се, због страха од посљедица, није усудио на његово објављивање.

Ипак, Дедијеру је, десет година касније, постојање и садржај тог документа потврдио и Јосип Копинич, али и шпански ликвидатор Иван Стево Крајачић, који му је рекао: „Четврти одсјек НКВД је радио двије врсте послова: диверзије под командом руског генерала Павлова и ликвидације непријатеља – троцкиста.“

Лео Матес, загребачки комуниста јеврејског поријекла, који се с Титом дружио у вријеме Шпанског грађанског рата а послије рата примао Броза у своју кућу у Загребу, је Дедијеру дао одређене детаља из Титовог живота.

На питање- какве је услуге Тито радио Совјетима у Шпанији, Матес је септембра 1983. године дао Дедијеру следећи одговор: „Чинио је прљаве услуге у Шпанији. То је за Совјетски Савез био важан полигон – и војнички и стратешки, али и кадровски (чишћење). Тито је тамо чистио људе.“

Јосип Броз се сматра одговорим за ликвидацију Благоја Паровића у Шпанији. Паровић је био један од најперспективнијих југословенских комуниста, организацијски секретар ЦК КПЈ и особа број два у партијског хијерархији, која је требала да на мјесту генералног секретара ЦК КПЈ замијени Милана Горкића, уколико се Горкићу нешто деси.

Паровић је убијен је у сумрак 6. јула 1937. крај једног села близу Мадрида, а његов леш је (ради потврде испуњеног задатка) сликао босански комуниста Влајко Беговић- Титов „главни егзекутор у Шпанији“. Неколико мјесеци послије те ликвидације, Тито је лицемјерно Паровића назвао „једним од најбољих чланова ЦК КПЈ“, који је погинуо „јуначком смрћу”.

У кући Леа Матеса, изнад Шалате у Загребу, Броз је Анки Буторац, жени покојног Паровића, пред Матесом отворено рекао: “Ја сам твога ‘друга’ послао у Шпанији у смрт!“ То је Лео Матес 24. септембра 1983. године, од ријечи до ријечи, пренио Владимиру Дедијеру, а он направио биљешку.

Титулу „шефа убица комуниста“, коју је имао у Шпанији- Броз је оправдао у временима која су слиједила, када су у Стаљиновим чисткама листом пострадали југословенски комунисти у Москви, углавном његовом заслугом.

У Москви Броз све издаје, па и своје бивше жене

Током Стаљинове велике чистке 1937-1939. године, готово цјелокупно дотадашње руководство Комунистичке партије Југославије је стријељано у Москви.

О каквим монструозним ликвидацијама се радило – свједочи чињеница да је ухапшено 800 од око 900 југословенских комуниста који су се задесили у СССР-у. Од тога броја ухапшених – убијено је 600-700 југословенских комуниста, а остали су завршили у совјетским гулазима које је претекло тек њих четрдесетак.

У Москви је тих година стријељана елита југословенског комунизма- сви дотадашњи генерални секретари КПЈ: Филип Филиповић, Сима Марковић, Ђуро Цвијић, Јован Малишић и актуелни секретар КПЈ Милан Горкић. Преживио је само Триша Кацлеровић, који се на време повукао из политике. Стријељана су и два секретара СКОЈ-а- Никола Котур и Гргур Вујовић, као и велики број руководилаца КПЈ, чланова ЦК и Политбироа.

Сви ови високи руководиоци КПЈ су ликвидирани без икакве партијске процедуре, изјашњавања чланства, сазивања конгреса, а спровођене су под називима „ликвидација фракционаштва“, „реорганизација руководства“, „оздрављење партије“ и сл.

Када је 24. августа Броз дошао у Москву, одмах је оптужен за „троцкизам“ јер је његова супруга Луциа Бауер већ била стријељана као “издајник и шпијун”, а бивша супруга Пелагија Белоусова по истој оптужби ухапшена. У таквој ситуацији Броз се одлучио да денунцира своје супруге, и истакне да се „осјећа кривим што због недостатка будности није примијетио издајничке поступке својих супруга.“

Затим се окренуо и против југословенских комуниста, па оптуживао то што је могао – и мртве и живе. Најгоре је оптужбе дао против др Симе Марковића и Сима Миљуша, двојице живих руководилаца КПЈ који су већ били у тамници, а затим оставио простор да потопи и све остале, рекавши у изјави: „Уколико су потребни подаци о некоме кога овдје нисам поменуо, молим да ми се то напомене.“

Послије бескрупулозне издаје супруга и партијских другова у Москви Титу је дозвољено да се врати у Југославију и одржи “састанак привременог руководства КПЈ” док се остале ствари “не ријеше у Коминтерни“.

Од 15. до 18. марта 1939. године, у једној кући на Бохињском језеру у Словенији, Броз је окупио чланове свог „привременог руководства за текућа питања“, гдје су били: црногорски писац Милован Ђилас, загребачки радник Јосип Краш, словеначки учитељ Едвард Кардељ, словеначки радник Франц Лескошек и београдски студент Иво Лола Рибар.

Та екипа “привремених инквизитора” је најугледније југословенске комунисте, осниваче и генералне секретаре КПЈ, иако потпуно невине – прогласила “фракционашима и издајницима”, и потврдила „искључење свих бивших руководећих, фракцијских и антипартијских елемената“. Тај списак искључених, са тешким оптужбама, је након сједнице послат у Москву, што је ухапшеним југословенским руководиоцима у Москви значило смртну пресуду.

Милан Горкић, актуелни генерални секретар КПЈ, је стријељан 1937. у Москви. Његово мјесто је остајало упражњено, јер су бугарски и њемачки кругови Коминтерне, као и чланови ЦК КПЈ у Паризу, жељели да на то мјесто дође црногорски комуниста Петко Милетић (родом из Роваца код Колашина).

Петко Милетић је изашао из југословенског затвора у јуну, а дошао у Москву септембру 1939. године. У Москву је дошао и Броз, и успио да елиминише легендарног комунисту Милетића уз помоћ словеначког комунисте и обавештајца Јосипа Копинича. Копинич је саставио опсежну оптужницу против Милетића, гдје га је теретио “да је у затвору издавао своје другове и сурађивао с полицијом”. Милетић је јануара 1940. ухапшен у Москви, а потом умро у затвору.

Броз је послије многобројних издаја својих другова из комунистичке елите тог времена – 1940.г. добио мјесто генералног секретара ЦК КПЈ (да напоменем- службена легенда је била да се то десило 1937.).

Лијева скретања- стријељања комуниста од стране комуниста

У току Другог свјетског рата Брозове ликвидације комуниста и партизанских команданата су добиле призвук лудила. Осврт ће бити само на догађаје везане за Црну Гору, гдје је лојалност црногорских комуниста партији, у вријеме тзв. “Лијевих скретања”, провјеравана наређењима за убијање своје најближе родбине.

О једном таквом примјеру је свједочио Светозар Арсенијевић, првоборац НОБ-а, у једној тематској емисији ТВ РТС 2. Првоборац Аресенијевић је навео случај када је партијска организација села Слатина осудила на смрт командира његове чете Милоша Јелића, “најбољег изданка куће Јелића- Рачића, и читавог краја, зато што је одбио да убије свог стрица Ђока Рачића, који га је одгајао и школовао као своје дијете.”

Када су партизанском командиру Милошу Јелићу дојавили партијску одлуку о смртној казни, он је “да друговима олакша одлуку” предложио да га “пусте да погине у првом боју са непријатељем”. То му није прихваћено, па је стријељан.

У књизи “Пивско село Смријечно” проф. др Божидара Тадића (1931- 2003), описана је ликвидација пивских комуниста због одбијања партизанског руководиоца Тадије Тадића да убије свога стрица Спасоја Ташова Тадића, чувеног комиту који се борио против Аустроугара за вријеме окупације Црне Горе.

Иначе, Тадија Тадић, дипломирани правник, је био главни организатор устанка у Пиви, комесар партизанског батаљона „Бајо Пивљанин” који је заузео Фочу, а потом и комесар друге чете Пивљана у Пљеваљској бици.

Високи комунистички руководиоци Радоје Дакић и Вељко Мићановић су Спасоја Ташова Тадића прогласили „народним непријатељем”, осудили на смрт и одредили његове синовце Тадију, Радоја, Благоја и Обрена, као и сестрића Јововића да га стријељају.

Како је Тадија одуговлачио са извршењем наредбе, јер није желио убити стрица који га је отхранио, то је комунистички врх њега осудио на смрт. Послије побуне пивских комуниста, и одбијање стријељања Тадије Тадића, за опомену је код Пивског манастира стријељан водник партизанске чете Обрен Вукосављевић, а потом још пет пробраних комуниста “главом платило” на пријеком партизанском суду.

На том суду су се, осим Тадије Тадића, нашли: Радоје Тадић, комесар Муратовичке чете а потом командир друге чете Пивљана у Пљеваљској бици, затим Раде Тадић, као и два омладинца – Благоје Тадић и Јовица Јововић који нису имали осамнаест година.

Сви су спроведени у никшићко Горње Поље, гдје их је судио и на смрт осудио Пријеки војни суд у саставу: Радоје Дакић, Сава Ковачевић Мизара и Милован Ђилас (по другим изворима, умјесто Ђиласа била је Вјера Ковачевић).

Очевици говоре да су осуђени на смрт ишли на стријељање као у сватове, клицали Комунистичкој партији, слободи и побједи над фашизмом, а послије стријељања “њихови лешеви су буквално бачени у неки клачинар поред цркве на Видровану који је ту, вјероватно, остао још из времена изградње храма.” Укратко, „грешни другови“ нису имали право нити на гроб.

Негдје 1952. године родбина је одлучила да њихове посмртне остатке извади из тог клачинара и сахрани управо на Видровану у заједничку гробницу. Над гробницом је постављено најскромније обиљежје од обичног гранита.

Пошто су посмртни остаци стријељаних пренесени у нову гробницу, по налогу Комитета из Никшића – ноћу је дошла милиција с маљевима и ћускијама и споменик разрушила.

Ликвидације команданата и лажни свједоци против другова

Ликвидација партизанског команданта Саве Ковачевића Мизаре се и даље налази у просторима спекулација, али је комунистичка ликвидација партизанског поручника Радивоја Кандића већ објелодањена – и представља факт.

Наиме, проф. др Божидар Тадић је у својој књизи споменуо партизанског поручника Радивоја Кандића, као Пивљанина “погинулог у борбама за мјесто Борач”, једно од главних усташких упоришта у Херцеговини.

Ипак, Кандић је ликвидиран као “потенцијални непријатељ”. Како се то десило- описао је Љубомир Косовић (1922-1996) у својој књизи ”Свједочења”. Наиме, Никшићанин Косовић је као партизански борац био на положајима око Борча у тренутку ликвидације Кандића. Како је то изведено , Косовић описује овако:

“Налазили смо се у једној јарузи у заклону. Испред мене је стајао поручник Кандић и нешто је разговарао са неким који је био са друге стране јаруге.

Један његов борац је пуцао на њега право у главу са растојања од пет-шест метара. Кандић је пао мртав. Борац који га је убио пришао је мртвом Кандићу, узео му пиштољ и наредио двојици њихових бораца да га изнесу.

Убица се није много узбуђивао што смо нас неколицина све то гледали. Послије рата, Кандић је био уписан у борце погинуле од усташа. Око два сата касније ја сам тешко рањен у ногу. Био сам убијеђен да сам погођен од метка једног нашег борца Вучковића…”

Љубомир Косовић је у својој књизи “Свједочења” потврдио да су комунисти организовали лажне свједоке током суђења легендарном Љубу Чупићу, што је био једини разлог који је Чупића одвео у смрт.

Косовић је послије споменутог рањавања у Борчи – заробљен и пребачен у Национални (четнички) суд у Никшићу под оптужбом да је стријељао 13 цивила у Грахову. Истовремено се у затвору тога суда обрео и млађи брат Љуба Чупића, о којем Косовић у књизи пише следеће:

“У затвору сам био са Љубовим млађим братом Мартином, који је тада имао око осамнаест година. За вријеме блокаде Никшића Мартин је био неустрашиви и врло активни партизански активиста у граду. Са Мартином сам био врло добар пријатељ. Он је и у затвору имао одличне везе са преосталом илегалном партизанском организацијом у Никшићу.

Њега је нарочито интересовало суђење његовом брату Љубу, кога је безгранично волио. Према његовом причању, а то су тврдили и затвореници који су с њим били на суђењу, позадинска – илегална организација, по налогу КП, организовала је свједоке који су Љуба теретили и то је било одлучујуће за његову смртну пресуду. Када је то дознао, Мартин је био ван себе.”

Послије сазнања до којих је дошао, Мартин Чупић је напустио комунисте и на Цетињу прешао у редове ЈВуО. Интересантно је да се никад није објављен идентитет свједока на суђењу Чупићу, иако је Војо Бошковић, исљедник четничког суда у Никшићу, потом пришао партизанима и рат завршио као мајор – пошто су му комунисти признали чин резервног официра Краљевске војске.

Нејвероватан примјер је и трагична судбина двојице комуниста – Милорада Ћулафића и Радомира Јованчевића, који су ноћу 26.априла 1942. године побјегли из четничког затвора у Колашину, гдје су тога дана били осуђени на смрт.

Из затвора их је пустио стражар Милић Булатовић и они су исцрпљени бјежањем стигли у Мојковац. Окружни комитет КПЈ за Колашин их је осудио на смрт, и они су стријељани са образложењем- “да нису смјели живи пасти у руке класном непријатељу”.

Голи оток- мучилиште и за двије трећина невиних

Послије Резолуције Информбироа Броз је кренуо у ново чишћење партијских колега. Генерал Арсо Јовановић, актуелни начелник Генералштаба Југословенске армије, је увече 11. августа 1948. године убијен приликом “покушаја бјекстава преко југословенско-румунске границе”.

Познати хрватски комунистички руководилац Андрија Хебранг је ухапшен и против њега се водио процес- да је “сарађивао са усташама”, у НДХ “потказивао загребачке комунисте”, али и- био “руски шпијун” и “одавао тајне” Совјетима. Према званичном саопштењу комунистичких власти- 11. јуна 1949. године у београдском затвору Главњача Хебранг је извршио самоубиство вјешањем о радијатор.

Паралелно је створен Голи оток, који је био био затвор, радни логор и мучилиште за политичке затворенике у периоду од 1949. до 1956.г. Затвор се састојао од четири логора: Први мушки (Мала жица), Други мушки (Велика жица), Петрова рупа (Кота 101) и касније Женски логор, мада је први женски логор био на Светом Гргуру.

Међу затвореницима је био висок проценат Народних хероја, доскорашњих министара, генерала, универзитетских професора, предратних комуниста и људи од угледа. Ту су били бивши чланови Централног комитета, углавном црногорског, бивши високи руководиоци, шпански борци, неколико инвалида из шпанског грађанског рата.

Кроз логор Голи оток је прошло укупно 16.101 затвореника – 15.173 мушкараца и 928 жена, од којих је смртно страдало 413 људи. Према свједочењима преживјелих, логораши су често умирали услед последица пребијања и разних мучења.

Осим на Голом отоку, логори за неподобне комунисте су били и на острвима Свети Гргур и Угљан, као и у Билећи, Стоцу и Рамском риту. Затвори у Пожаревцу и Старој Градишки су такође напуњени комунистима. Спекулише се да је кроз све ове логоре и затворе прошло до 32.000 комуниста, а смртно страдало на разне начине око 4.000 људи.

По националном саставу, 44 одсто заточених били су Срби, 21,5 одсто Црногорци, 16 одсто Хрвати, а пет одсто Македонци.

На Голи оток људи су упућивани без суђења, урученим „рјешењем“ судије за прекршаје. Било је омогућено да на основу закона о прекршајима политичка полиција може сваког да ухапси, држи га колико хоће и мучи кад хоће.

Довољна је била, према свједочењу ухапшених, једна ријеч, виц, поглед, осмијех или подигнута обрва која се није свидјела неком од “главешина” или “забринутих грађана” па да се заврши на вишегодишњој робији на Голом отоку.

По свједочењу неких колега, у Словенији су Срби и Црногорци боље пролазили, чак и ако су у неким анкетама наводили да нису на новој линији. Словеначки комунисти би их пуштали да виде шта се дешава са њиховим сународицима у Србији Црној Гори, па су они полако губили интересовање да остану на старој линији. Дакако, Словенци су поступали много паметније од комуниста у другим крајевима Југославије који су били жељних крви својих једнопартијаца.

На крају се испоставило да је од 16.000 заточеника Голог отока, невиних било чак 10.000. У прогонима и хајкама у затворе и мучилишта су трпани и прокажени и невини.

Двије деценије Брозове ликвидације комуниста

Из овог штива, хронолошки представљеног, се види да – од момента када је постао члан злогласне НКВД и шеф ликвидатора комуниста у Шпанском грађанском рату, па све до затварања Голог отока 1956.г. – Броз није престајао да гони “комунистичку банду издајника”.

Двадесет година се Броз занимао „чишћењем људи“, системским убијањем и мучењем оних које је третирао као “несавршене комунисте”.

Невјероватно је и то што многи „заблудјели комунисти“ нису имали право чак и на гроб. У Москви су послије стријељања кремирани, у Никшићу бацани у клачину, на Голом отоку пропуштани кроз дробилице и бацани у море, да им се “стрва не зна”.

Нема сумње да је Јосип Броз био бескрупулозан и манијакалан политички активиста. У сваком моменту спреман на ликвидацију и издају свог окружења, све ради достизања циља- апсолутне власти над људима, њиховим животима и смртима.

Послије свега наведеног, логично се намеће следеће питање – да ли треба Законом утврдити да право на гроб постхумно губе они који себи дају за право да у било каквим констелацијама односа, са било каквих фукција, положаја моћи – у току живота доносе одлуку о лишавању права на гроб било којег човјека?

Да ли на такав начин треба, изучавајући погано и морбидно понашање некаквих руководилаца из прошлости, свима ставити до знања да кршење цивилизацијских норми није дозвољено, и да се за погаштину направљену по одређеним стварима може и постхумно одговарати?!

И на крају, ако су се совјетски комунисти могли одредити према Стаљиновим чисткама, ред би био да се направи цивилизацијски искорак, и двадесетогодишње дивљање некадашњег предсједника СФРЈ стави у раван крупног цивилизацијског посрнућа цијелог друштва.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: