Јован Пламенац: Ријалити шоу „Државни удар“

Пише: Свештеник Јован Пламенац

Нека ми опросте сви Катнићи, као Бог, али не бих волио се тако презивам. Због Миливоја, наравно.

Стао је Миливоје Катнић раме уз раме са Новаком Килибардом, Мирашем Дедејићем, Славком Калезићем, символима данашње званичне Црне Горе. Он је главни експонирани протагониста сада већ чувеног ријалити шоуа „Државни удар“, који и даље траје.

А „Државни удар“ је стао раме уз раме са „Великим братом“, „Фармом“, „Паровима“, „Мијењам жену“… штовише, узимајући у обзир број становника Црне Горе чијој популацији је намијењен, могло би се рећи да је најпопуларнији ријалити шоу икада.

Било би глупо Катнићу приписивати неки већи значај у овом ријалити шоуу од медијске звијезде. Као иза сваке медијске звијезде и иза њега стоји читава машинерија: идејни творци, режисери, продуценти, медији… Он је, само, прихватио улогу која му је понуђена. Или му је припала „по службеној дужности“.

За разлику од осталих ријалити шоуа, који се изводе у продукцији разних телевизијских кућа, продуцент „Државног удара“ је режим Мила Ђукановића. А како се овај режим самопоистовјетио са државом, стиче се утисак да је „Државни удар“ пројекат саме Државе. Оно „држава то сам ја“ француског краља Луја XIV, о којем смо учили у школи, ми у Црној Гори живимо.

И још је једна суштинска разлика „Државног удара“ у односу на остале ријалити шоуе у регону и цијелом свијету – његова намјена. Док су остали ријалити шоуи настали у тежњи телевизијских кућа да повећају број својих гледалаца, „Државни удар“ је настао у грчу борбе за преживљавање режима Мила Ђукановића.

„Државни удар“ је црногорски бренд.

У промовисању „Државног удара“ у дан посљедњих парламентарних избора у Црној Гори, 16. октобра 2016. године, док још ни у назнакама није било што ће од тог пројекта испасти, учествовао је и Мило Ђукановић. „У Црну Гору упала је терористичка група из Србије…“, драматично су тог дана понављали црногорски режимски медији.

Док су грађани излазили да гласају, ухапшено је 20 „терориста“. У Полицији су саопштили да су они „ушли у Црну Гору и имали намјеру да прво преузму аутоматско оружје, а потом да вечерас изврше нападе на инстутуције система, полицију и представнике државних органа, не искључујући могућност напада на високе државне званичнике“. Црногорско Специјално државно тужилаштво саопштило је да је „план криминалне организације био лишавање слободе премијера Црне Горе Мила Ђукановића“.

Тако су посљедњи парламентарни избори у Црној Гори укључени у ријалити шоу „Државни удар““.

Већ у самом старту означене су мете „Државног удара“: Србија (не њен режим, са којим је црногорски у братским односима по неколико основа, него Србија као матица српског народа) и Православна црква у Црној Гори.

Иако су се Црногорци са имало памети питали да ли заиста постоје Црногорци који су ријалити шоу доживјели озбиљно, да ли постоје Црногорци којима је оданост Милу Ђукановићу и његовом режиму преча од сопствене памети, „Државни удар“ добио је статус државног пројекта од изузетног значаја. Поред Специјалног тужилаштва, како у његово покретање тако и у његово оржавање у животу укључени су и други ресурси режима: Агенција за националну безбједност, медији…

Невичан улози главне звијезде у ријалити шоуу, Миливоје Катнић упетљао се као пиле у кучине: Арсенал оружја који је чекао „терористе“ из Србије у Црној Гори уништен је још у Србији, без иједне фотографије тог чина, „терористичка група“ коју он прати од септембра 2016. формирана је мјесец дана касније… Један од главних свједока сарадника у ријалити шоуу „Државни удар“, који је „купио и уништио оружје“ Мирко Велимировић касније је рекао да је све то причао под притиском.

Испоставило се и да је свједок-сарадник Саша Синђелић, на чијем је исказу Миливоје Катнић изградио комплетну причу око „државног удара“, осуђен у Хрватској 2012. године на 21 годину робије због убиства Мирка Фотеса 2002. године, као и због крађе његовог трактора…

Запријетила је опасност да се овај државни пројекат од изузетног значаја уруши, па је спроведена реанимација; у ријалити шоу уведена је нова „опасност“ за Црну Гору – Русија. Ријалити шоу „Државни удар“ у самом старту добио је подршку режима у Београду, али она је недуго потом нешто захладила. Међутим, стигла је нова подршка, од стране стручњака за Рачак, Меркале, Ирак и других спин мајстора Запада.

Тако важан црногорски државни пројекат као што је ријалити шоу „Државни удар“, по Макијавелију приписаном „циљ оправдава средство“, морао се одржати у животу пред улазак Црне Горе у НАТО. Без обзира што је – глупав.

Колико год ријалити шоу „Државни удар“ одисао глупошћу, он може да има озбиљне посљедице. Тако су лидери опозиционог Демократског фронта Андрија Мандић и Милан Кнежевић оптужени да су организатори државног удара. Тобоже стварног државног удара, не овог ријалити шоуо којег је организовао режим Мила Ђукановића, чији саставни дио су Агенција за националну безбједност, Специјално државно тужилаштво, неки медији, али и судство.

Да ће се све завршити као у филмовима са срећном завршницом наду нам дају епилози ранијих „државних удара“ режима Мила Ђукановића: оног пред изборе 1994. године, када су ухапшени предсједник и секретар СДА за Црну Гору и други, њих 21, који су осуђени укупно на 90 година затвора, да би их Врховни суд ослободио. И оног уочи другог круга предсједничких избора између Мила Ђукановића и Момира Булатовића 1997. године, када је у подгоричном хотелу „Љубовић“ ухапшено 11 особа из Београда и Новог Сада, којима ништа из оптужнице није доказано па је и њих Врховни суд ослободио. И тада, као и при „државном удару“ из 2016. године, предсједник Владе Црне Горе био је Мило Ђукановић, а Агенцију за националну безбједност контрополисао је Душко Марковић, садашњи црногорски премијер.

Ријалити шоу „Државни удар“ је забава од које трну уста. Коју плаћамо ми којима трну уста.

Ипак, рекао бих, није он настао са планом. Рекао бих да је у плану била једнократна акција „Државни удар“, која је стицајем околности спонатно израсла у ријалити шоу.

Сјећате ли се Референдума о независности Црне Горе из 2006. године? Тада је Црна Гора бруталном силом издвојена из државне заједнице са Србијом: људи су уцјењивани, поткупљивани да гласају за самосталност Црне Горе. То је урађено уз крајње прљаво учешће црногорских медија и исто тако прљаву подршку Запада. Већ до гуше огрезао у криминалу, режим Мила Ђукановића на тај начин добио је приватну државу и са њом аболицију свог безакоња. Цијена за слободу црногорске мафијашке хоботнице, чија је слобода и данас везана за слободу њене главе Мила Ђукановића, била је потпуна поданост Западу, његовим глобалистичким и културолошко-духовним захтјевима.

Тај референдум значио је бити или не бити за режим Мила Ђукановића, односно значио је останак у или излазак Црне Горе из интересне сфере Запада.

Док још није било јасно који је исход референдума, присталице Мила Ђукановића изашле су на улице црногорских градова да „прославе побједу“. Њихови политички опоненти успјели су да спријече своје присталице да учине исто. Зашто? Зато што су присталице Мила Ђукановића, све са полицајцима у цивилној одјећи, биле наоружане и спремне да пуцају на своје политичке противнике, на своје суграђане. Прво би на присталице Мила Ђукановића пуцао неки провокатор убачен међу заговорнике заједничке државе са Србијом, а потом би настао покољ.

Побједа блока Мила Ђукановића није имала цијену. Она је морала бити остварена. И опет, остварена је – крађом. О тој крађи постоји много доказа и једног дана, када се промијени мапа утицаја великих сила у свијету, питање начина издвајања Црне Горе из државне заједнице са Србијом биће актуелизовано.

Као и референдум 2006., тако ни парламентарни избори 2016. године нијесу имали алтернативу. Ни њихов исход није имао цијену. Без обзира на количину новца коју је требало уложити, без обзира на број убијених Црногораца, режим Мила Ђукановића морао је остати на власти у Црној Гори. Јер, Црну Гору је требало увести у НАТО.

Из искуства из 2006. године, логички размишљајући, прича о „државном удару“ која је на дан избора 2016. пласирана била је припрема јавности за оно што ће услиједити уколико режим Мила Ђукановића, са његовим сателитима, не добије већинску подршку грађана Црне Горе. У том случају, у атмосфери „упада терориста из Србије у Црну Гору“, режим би изазвао крвопролиће које би искористио да остане на власти.

Како није било потребе за крвопролићем, причу о „државном удару“ требало је оправдати. Требало је оправдати оно хапшење баба, молера и других ходочасника у манастир Острог, које смо гледали на телевизијама, које је личило на хапшење на пијацама шверцера цигарета који нијесу у систему државног шверца него раде самостално, и које је нама који смо 24. октобра 2015. године, гутајући сузавац у огромним количинама, гледали припаднике црногорске Специјалне антитерористичке јединице како јуре народ по Подгорици као зечеве, личило на аматерски посљератни драмски комад у сеоском дому културе.

И тако је настао ријалити шоу „Државни удар“. Као дан његовог почетка у историји ријалити шоуа биће уписан 16. октобар 2016. године.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: